Пише: Емило Лабудовић
На данашњи дан, 1945. године, у тренутку када је Други свјетски рат у Европи већ увелико завршен а силе Осовине пале на кољена, америчка администрација и њена оружана сила извршиле су чин најстрашније и најсуривије одмазде над већ пораженим Јапаном: на Хирошиму, град изван свих војних резона, бачена је атомска бомба. Три дана касније тај гнусни и ничим оправдани чин поновљен је и над Нагасакијем. У та два удара, у трену је убијено око 300 хиљада становника ових градова, који, хиљадама километара удаљени од фронта, ни једним својим актом нијесу престављали непосредну ратну пријетњу. Убијени су као експериментални доказ војне надмоћи будуће господарице свијета.
Овај погром касније је, чак и у америчкој историографији, назван највећим ратним злочином Другог свјетског рата. Тај термин се, мада стидљиво и спорадично, одомаћио и код нас. И није спорно да је ријеч не само о највећем и најмонструознијем злочину којег човјечанство памти, али нешто ипак измиче у његовој правој и правној квалификацији. Јер, ако је, па и све да су било, а сумњам да јесте, страдање око 8 хиљада Муслимана у Сребреници ГЕНОЦИД, како је, И ЗАШТО, смрт 300 хиљада Јапанаца само РАТНИ ЗЛОЧИН? И како то да се о хиљадама и хиљадама цивила побијених, под нескривеним благословом Америке, у Гази још увијек ћути и на тај егзодус гледа скрштених руку. ЗАШТО? И зашто се за хиљаде и хиљаде Срба, Рома и Јевреја, побијених у Јасеновцу, не смије рећи да су жртве геницида? Да не помињем Братунац, Кравице, Јадовно, Пребиловце, Крајину…
Дубоко се клањајући свим жртвама рата, не дијелећи их ни по којем критеријумом, јер нас смрт све изједначава, не могу а да, и себи и другима, не поставим питање: ЗАШТО? И по чему су то неке жртве и неке смрти важније од других? Очигледно да и историчарима, и политичарима, и јавности уопште, треба мало више онога међу ногама па да ствари назову правим именом и да попу кажу поп а бобу боб.
Емило Лабудовић
