Као неко ко посједује одавно овјерен сертификат из области чувања оваца, с пуном одговорношћу могу да потврдим да није лако бити чобанин. Није ни мало лако ходати пред стадом, бринути за његову исхрану и безбједност, трагати за најбољом пашом, а све то по сваком кијамету, бури и невери. И зато као мало ко разумијем ону Марту Кос и њену неподијељену бригу да ово наше раштркано стадо прикупи и угна у тор. И не само што разумијем, него уопште и не осуђујем и не сматрам увредљивом њену алузију јер знам да госпођи Кос, као искусној чобаници Европске уније, ни на крај памети није било да увриједи – народ. Она је, додуше фигуративно, врло прецизно дефинисала који све дио народа спада у стадо које надгледа и за чији статус је одговорна и задужена.
Али, настојећи да будем крајње објективан, позивајући се, рекох, на своје чобанско искуство и наук мог ђеда Михаила који је чувао стадо од скоро 500 оваца, поуздано знам да ни најуређеније стадо неће за чобанином ако не осјећа оно што га води и гони напријед – слану руку. Та очекивана „награда”, која слиједи за послушност и поштовање правила „ливаде”, подразумијева прећутан договор чобанина и стада и јасно дефинисан статус припадника стаду. Јер нема довољно „соли” за све и свакога. Знајући то, јасно ми је да чобаница Кос, а мора се признати да јој чобанство и стоји и пристоји, није мислила на народ већ само на оне одређене, оне којима фали соли у глави и џеповима.
Одговорност чобанице Кос је тим већа јер је, наводно, овдашње стадо скоро па пригнато тору. Сад само треба полизати слану руку чобанице и ускочити преко прага. А кад уђу одабрани, то јест „стадо”, рачунаће се да смо сви лизали и да смо сви награђени уласком. Овој логици не може ни референдум да се одупре, тим прије што је чобанима организовање и штеловање референдума споредна, забавна, игра која се игра док стадо пландује. Уосталом, питајте оног Фица, предсједника Владе Словачке како су Словаци протјерани кроз „иглене уши” на вратима раја званог ЕУ.
Значи, није све ни до госпође Кос, далеко се казало, има понечега и у менталитету нашега „стада”, навиклог на мочугу и пузање. И док Марта, пјевушећи и узгред плетући чарапе (иде зима, бајто, а руски гас протјеран чак тамо до Сибира), бди над нашим стадом, не могу а да се не присјетим старог народног хита „чобан тјера овчице, лакој лане, диридиридане”, нарочито оног дијела кад „све му овце пређоше, само једна не може”! Још само кад бих могао макар да наслутим ко је то јагње које бјежи из сланог наручја госпође Кос. Али, иде снијег а он не пада да помори свијет…
Емило Лабудовић
