Пише: Емило Лабудовић
Морам да признам да одавно нисам био у Бијелом Пољу и да више нијесам сигуран колико је још увијек „бијело” а колико баш и није.Знам, неке пизме ће ово више реторичко питање одмах пребацити на поље поштења, браства, људскости… на онај толико клизав терен са којег се мајчин син једва извукао а да бар једнон не тресне на дупе.
Али, нијесам хтио о томе, јер ми, откад сам оне дрвене сличуге, букове, које ми је још као основцу направио сад већ покојни брат Александар, тај терен просто не лежи. Хтио сам ријеч – двије о Бијелом Пољу, сусједу низ усковитлано уже Лима, граду из којег сам, мада доста ријетких, понио прегршт лијепих успомена и сјећања на неке драге ликове. И посебно, на неке дивне шетње удвоје поред обале Лима, обале тада зарасле у коприву и драч, али огрнуте предивном мјесечином и сјетном пјесмом ријеке па ништа од тога није сметало. Мада, што би рекао онај враголасти Перо Зубац, „она није хтјела то да чини, није хтјела, ил није смјела, враг би га знао”?
Али, ево, ни то није оно о чему сам хтио. Боже, лако ли је сенилном старцу забасат за успоменом, као багљивом кљусету за сувим бокором траве. Шетње поред Лима сјетио сам се покушавајући да доконам јесу ли и у коликом броју тада поред ријеке расле – врбе? Оне усправне, оне жалосне и оне најжалосније о које су се вјешали и о које су вјешани они које су унапријед проглашавали богомдане за вите врбове гране.
Јер, ево, горе у граду се опет појавио поклич „Србе на врбе”!!! Можда се неки мангуп поспрдао с градом, можда је неки острашћени безумник помислио како је сада право вријеме да мало „подложи” јер су Ибрахим – ага, Кенана и компанија били заузети Сребреницом, али – шта је, ту је! И кад се прекречи – види се!
Али, да оставимо по страни толковања намјере и мотива, треба сада видјети шта је чинити. Да се прећути, много је; да се кречи, мало је јер јер се опет види; да се каже дјеца су крива, лаж је јер дјеца преписују од одраслих…. И колико се мени чини нема нам друге него да се оне бројне бјелопољске невладине организације заклете за чистоћу града на Лиму и Лима у граду лате косијера, сјекира, српова, маказа… па да се ствар доведе у ред. Да се врбе спреме, очисте и оките јер није мала ствар указати им толико поштовање. И да се начисто сабере колико има једних (врба) а колико дугих (Срба) да не би било гурања, јер ни врбе не могу све да поднесу. Мада, Бијело Поље сав свој вишак (па и Србе, што не) одавно само гурне Пријепољу и Дрини, па нека се сналазе.
И кад се све среди и уреди како Алах заповиједа, приредити огромну туристичку атракцију: вјешања Срба о врбе. Као оно кад су ономад Американци, да би намамили своје да продру дубље на Запад, читавим путем на телеграфске стубове вјешали честите Сијуксе. Странци би, у чуду застајали, сликали, радили селфије по цијену да главу изгубе и све би било – помози, Боже! Да пригодни говор одржи Ибрахим – ага, а ханума Кенана посвједочи да се више не осјећа никакав воњ, а да онај им потпредсједник одговарајућу изложбу, тј. експонате (онај Аексић из НСД се просто сам намеће) угура и у Парламент. И да се, једном за вазда, ријеши то питање Срба и врба, да се утврди тачно бројно стање па гдје је вишка – да се поткреше. Јер, ево још од кад су нан „ујаци” од преко сковали овај проблем, једначина увијек испадне накарадна. Клали они колико клали, вјешали, тровали, затварали, бацали живе у јаме… Срба некако увијек испадне више. Вражји смо ми народ, изгледа.
П. С. А кад се ово у Бијлом Пољу ријеши, кад очисте обале и уреде врбе, позивам ону која „или није хтјела, или није смјела” да још једном, док нас ноге још држе, прошетамо крај Лима. Да се и на наше стави тачка.
Емило Лабудовић
