Пише: Емило Лабудовић
Гори, роде мој, гори, гори на све стране. Пламти ватрена стихија, као да је сам Пакао навирио својим праисконским злом. Данима сам гледао, туговао и страховао над ватриштима широм земље, саосјећао са страхом мјештана чијим се кућама примакла ватра, са ватрогасцима и њиховом даноноћном несаницом. Али, ево већ два дана, роде, гори и „кров” нашег дома. Неко, плитког ума и душе пуне тамних сјенки, потпалио је Голеш.
Дању димна завјеса скрива од погледа размјере пожара, а ноћу линија његовог фронта, која се шири неслућеном брзином, бљесне злокобном јасноћом и видљивошћу. Али, и дим и ноћ крију оно најважније: „особу плитког ума и душе пуне тамних сјенки” која је креснула шибицом или упаљачем. Сјећаш се, прољетос је тај, или ти исти, потпалио последњу оазу зеленила на супротној страни села. У три дана бесомучног дивљања ватре изгорјели су Завор, Планинице, Бијели Крши, Припор, Барице, Јаворак… све до Калударских капа. Хиљаде и хиљаде кубика смрча и јела. А све да би се сјечом изгорјелих и нагорјелих стабала, с тим да ни преживјела неће бити поштеђена, стекло нешто мало пара и добитка. На губтак, новчано неизрецив, нико се и не осврће.
У међувремену пожар се са Голеша и Шарове долине пружио према Метеризу. Горе Ме’ове долине, Мали и Велики Секиљ, Лучице, Струг…, горе моје успомене на безбрижне чобанске дане, пјесму којом смо разбијали страх и гушили самоћу. Гори последње благо овог села на које бесомучно кидишу са свих страна. Гори последње уточиште наде у његов опстанак. И знам, у праву си, дубоко си у праву, кад се питаш докле ће држава да ћути и пренебрегава чињеницу да, осим кокаинске и дуванске, Црном Гором дивља и шумска мафија. Мафија толико осиљена да не преза ни од отвореног сукоба са чуварима шумског блага.
Сам Бог зна колико је чиновника Управе за шуме, Министарства, полиције, тужилаштва и судства уплетено у то неразмрсиво клупко крађе, корупције и отвореног насиља. Јер, мислим да на свијету нема државе која тако безочно поткрада саму себе као што то чини ова. И све ми се чини да се овај „Гордијев чвор” може размрсити само методом Александра Македонског. Али, ту код тебе још давно су рекли: далеко је до мурава!
Ових дана медији просто кипе од оптужби, свађа, личног и страначког препуцавања и прозивки. Сви се, очигледно, позиционирају пред изборе, али питам се: чему? Чему кад и тамо гдје су завршени мјесецима не могу да се договоре око подјеле и организације власти. Намножило се неке политичке дјечурлије, краткосукње и краткопаметасте, која се игра народном вољом, пакује је и пресипа из шупљег у празно тјерајући мак на конац и понашајући се као власници лопте на игралишту. Не знам како на то гледају тамо код тебе, али овдје код нас давно је речено да се „онај ко са дјецом спава, попишан буди”!
Село је јутрос умотано у повјесмо дима и надојено мирисом сагорјеле боровине. Пожар букти и даље и, у одсуству енергичније реакције ватрогасаца, која нам је, наводно, обећана, може да се угаси само на два начина: или да изгори све што може да изгори или да Бог интервенише. Сва је прилика да ће бити ово прво, јер Бог, згрожен над нашим лудилом, небригом, себичношћу и среброљубљем… само ћути и гледа!
Али, ти не брини. Ако и изгоримо, запећемо зубима за Небо а ноктима за камењар који ће остати – и опстаћемо!
Емило Лабудовић
