Бјелоруски лидер Александар Лукашенко је, чини се, однио престижну побједу преговарањем о споразуму предсједника Русије Владимира Путина и вође приватне војске “Вагнер” Јевгенија Пригожина, али би могао да пожали због цијене када код њега дође вођа те паравојне групе који је у сваком погледу незгодан.
У изненадној изјави касно у суботу, Лукашенкова прес служба је саопштила да је провео дан у преговорима са Пригожином, уз подршку руског предсједника, да би на крају некако приволио шефа „Вагнера“ да заустави марш на Москву и врати се одакле је дошао.
Тај договор представља успјех за Лукашенка који својом земљом влада гвозденом песницом скоро 30 година и изопштеник је на Западу од жестоког гушења постизборних протеста 2020. и због подршке руској инвазији Украјине.
Шездесетосмогодишњи шеф државе такође се суочава са мучним питањима о свом здрављу, од када се појавио у веома лошем стању током церемонија обиљежавања побједе над Њемачком у Другом свјетском рату у Москви прошлог месјеца. Потом је нестао на неколико дана.
На крају је договорено да Пригожин мора у егзил у Бјелорусију, саопштио је Кремљ, не прецизирајући да ли ће тамо одвести и припаднике своје војске.
Телефонски разговор у којем је, по бјелоруском предсједништву, Путин захвалио Лукашенку, сигурно је звучао као слатка музика за уши моћника из Минска, пише АФП.
Али за Катју Глод, из Европске лидерске мреже у Лондону, Лукашенко је прије свега преузео „врућ кромпир“. „Мислим да то није била Лукашенкова воља. Мислим да га је искористио Кремљ“, рекла је она за АФП.
Његово присуство у Бјелорусији донијеће „вишеструке ризике“, додаје она, тој земљи у којој је лојалност безбједносних снага од највеће важности од избора 2020. који су изазвали протесте и бруталан обрачун.
„Једина предност коју би бјелоруски лидер могао да извуче била би да користи Пригожинове људе као личну војску против могуће побуне“, сматра она.
Идеја да се вођа најпознатије групе плаћеника на свијету настани у Бјелорусији не одушевљава њене комшије.
Литвански предсједник Гитанас Науседа, чија је земља домаћин самита НАТО-а следећег мјесеца, упозорио је да би алијанса требало да ојача своје источне границе „ако Пригожин или дио Вагнер групе заврши у Белорусији са нејасним плановима и намјерама“.
Лукашенкова зависност од Русије
Од 2020. године Лукашенко постаје све више завистан од Кремља за свој политички опстанак, појављујући се као Путинов вазал. А у томе што опозиција види као велики ударац бјелоруском суверенитету, сада има руско тактичко нуклеарно оружје.
„Постављање нуклеарног оружја на бјелоруску територију значи пузећу руску анексију Белорусије“, примјећује Вилијам Алберки из Међународног института за стратешке студије (ИИСС).
„Мислим да се Лукашенко већ осјећа сатјераним у ћошак. Очигледно, ако му Путин каже ‘учини ми услугу’, учиниће то у нади да ће добити полугу моћи“.
За бјелоруску опозицију, чији је лидер Светлана Тихановскаја, отишла у егзил дан после избора на којима је, како каже, побиједила, Лукашенкова зависност од Русије чини стање опасним.
„Пригожин није поклон Лукашенку јер Путин, аутократа, никада неће опростити понижење које је претрпио“, рекао је бивши бјелоруски министар културе Павел Латушко, сада у опозицији.
„То је мала тактичка, вјештачка и површна побједа Лукашенка која би могла да се претвори у стратешки проблем“, додао је он пољском опозиционом каналу Телеграм Некта.
Унутрашња репресија је појачана, са око 1.500 политичких затвореника, наводи група за људска права Вјасна.
По Катији Глод, Лукашенкова владавина почива на два стуба: насиљу и подршци Русије. Али „он је сада очигледно забринут, јер Кремљ није тако јак као што се чинило“, подвлачи она.
Хана Љубакова, из Атлантског савјета, напомиње да би Лукашенкова позиција могла да буде ојачана његовим посредовањем. Али „на дужи рок, његов режим ће трпјети последице“.
Јер ако је показао „непоколебљиву лојалност“ Кремљу, направио је „ризичну опкладу“ на брзу побједу Русије у Украјини.
„Како Путинов ауторитет слаби, режим у Минску може се нац́и са смањеном подршком Русије“, процјењује она.
