
Крајем прошле године, Морис Чанг, легендарни оснивач тајванског (и светског) водец́ег произвођача полупроводника, изјавио је да је „глобализација скоро мртва“.
У свету у коме су ланци снабдевања поремећени ковид-19 и продубљивањем кинеско-америчког ривалства, други коментатори су поновили ово гледиште. Али погрешно је закључити да је глобализација готова.
Глобализација је једноставно раст међузависности на интерконтиненталној, а не националној или регионалној удаљености. Сам по себи није ни добра ни лоша, има много димензија и свакако није нова.
Климатске промене и миграције покрећу ширење човечанства широм планете откако су наши преци почели да напуштају Африку пре више од милион година, а многе друге врсте су учиниле исто.
Ови процеси су увек доводили до биолошких интеракција и међузависности. Куга је настала у Азији, али је убила трећину европске популације између 1346. и 1352.
Када су Европљани путовали на западну хемисферу у петнаестом и шеснаестом веку, носили су патогене који су десетковали староседелачко становништво.
Војна глобализација сеже бар до времена Ксеркса, а затим и Александра Великог, чије се царство простирало на три континента. И, наравно, сунце никада није зашло за Британско царство из деветнаестог века.
Кроз све то, велике религије су се такође шириле на више континената – облик социокултурне глобализације.
У скорије време, фокус је био на економској глобализацији: интерконтиненталним токовима роба, услуга, капитала, технологије и информација.
Опет, процес није нов, али технолошке промене су у великој мери смањиле трошкове повезане са даљином, чинец́и данашњу економску глобализацију „дебљом и бржом“.
Пут свиле је повезивао Азију и Европу у средњем веку, али није био ништа налик огромним токовима модерних контејнерских бродова, а камоли интернет комуникацијама које тренутно повезују континенте.
Док је глобализација почела да се посматра првенствено као економски феномен у двадесетом веку, онда је постала политичка реч (и за заговорнике и за критичаре) 2000-их. Када су демонстранти у Давосу разбили прозоре Мекдоналдса у знак протеста због услова рада у Азији, то је била политичка глобализација.
Садашња глобализација се јасно разликује од оне из деветнаестог века, када је европски империјализам обезбедио велики део своје институционалне структуре, и када су вец́и трошкови значили да је мање људи било директно укључено.
Западне фирме су почеле да се шире широм света 1600-их, а до краја деветнаестог века, глобална залиха страних директних инвестиција била је еквивалентна око 10 одсто глобалне производње. До 2010. светски фонд СДИ укључивао је незападне компаније и био је еквивалентан око 30 одсто светског БДП-а.
Уочи Првог светског рата 1914. постојао је висок степен глобалне међузависности, укључујуц́и кретање људи, добара и услуга. Постојала је и неједнакост, јер су користи од економске глобализације биле неравномерно подељене. Али економска међузависност није спречила главне трговинске партнере да се боре једни против других (због чега су га људи у то време звали Велики рат).
После те четири године разорног насиља и разарања, глобална економска међузависност је нагло смањена. Светска трговина и инвестиције нису се вратиле на ниво из 1914. све до 1960-их.
Може ли се иста ствар поновити? Да, ако САД и Русија или Кина упадну у велики рат. Али изузимајуц́и ту непредвиђену ситуацију, мало је вероватно.
Упркос свим причама о економском „раздвајању“, досадашње паузе су биле прилично селективне и непотпуне. Глобална трговина робом и услугама снажно се вратила након пада током епидемије ковид 2020. године, иако се нису све области опоравиле подједнако.
Пошто су САД успоставиле нове баријере да ометају проток одређене осетљиве робе у и из Кине, њен увоз из Кине је порастао за само шест одсто у односу на нивое пре ковида, док је њен увоз из Канаде и Мексика порастао за више од 30 одсто. У случају САД, изгледа да се регионализација опоравила снажније од глобализације.
Али погледајте пажљивије и видец́ете да док је кинески удео у америчком увозу пао са 21 одсто на 17 одсто између 2018. и 2022. амерички увоз из Вијетнама, Бангладеша и Тајланда порастао је за више од 80 одсто. Те бројке свакако не сугеришу да је глобализација мртва.
Треба напоменути да је ова нова азијска трговина са САД, у ствари, посредничка кинеска трговина. САД и њихови савезници су још дубље испреплетени са кинеском економијом него што је то био случај са Совјетским Савезом током Хладног рата.
Западне земље могу да смање своје безбедносне ризике тако што ц́е искључити кинеске компаније као што је Хуавеи из западних 5Г телекомуникационих мрежа, а да притом не сносе претерано високе трошкове разградње свих глобалних ланаца снабдевања.
Штавише, чак и ако би геополитичка конкуренција значајно смањила економску глобализацију, свет би остао веома међузависан кроз еколошку глобализацију.
Пандемије и климатске промене поштују законе биологије и физике, а не политике. Ниједна држава не може сама да реши ове проблеме. Гасови стаклене баште који се емитују у Кини могу довести до скупог пораста нивоа мора или временских поремец́аја у САД или Европи, и обрнуто.
Ови трошкови би могли бити огромни. Научници процењују да су и Кина и САД претрпеле преко милион вишка смртних случајева као резултат пандемије ковид-19 која је почела у Вухану, делом због несарадње обе земље у одговорима политике. Успех у решавању климатских промена или будуц́их пандемија захтевац́е препознавање глобалне међузависности, чак и ако се то људима не свиђа.
Глобализација је у великој мери вођена технолошким променама које смањују важност удаљености. То се нец́е променити. Глобализација није завршена. Можда више није онаква какву желимо.
Аутор је професор на Универзитету Харвард и аутор књиге „Да ли је морал битан? Председници и спољна политика од ФДР до Трампа (Окфорд Университи Пресс, 2019).