У извјештају Уједињених нација од прошле јесени о коме се мало расправљало, наведено је да је људски развој опао у 90 одсто земаља у последње двије године заредом. То се није десило у протеклих 30 година. Пандемија и руска инвазија на Украјину одиграли су своју улогу, али и „опасне друштвене и економске промјене на цијелој планети, као и масовно повећање политичке и друштвене поларизације”.
Можда сте упознати са наклапањима о „пропадању Запада” о чему говори реакционарна десница, која на различите начине криви морално пропадање и мултикултурализам. Али за пропадање нису крива права мањина, различитост или признање западних злочина.
Преокрет у нашем колективном економском богатству био је драматичан. Вођени економским системом који је обећавао личну слободу, али умјесто тога донео нам је несигурност масовних размјера, повриједио нас на сваки могући начин, од емоционалног и физичког благостања до наших материјалних околности, пише колумниста Гардијана Овен Џонс.
Британска влада била је приморана да одложи укидање старосне границе за државну пензију после пада очекиваног животног вијека, који није забиљежен од рата. Иако је погоршан пандемијом, очекивани животни вијек смањивао се у Енглеској и прије ковида.
У САД је очекивани животни вијек опао са 79 година у 2019. на 76 двије године касније, што је највећи пад у последних сто година.
Морбидни симптоми кризе благостања присутни су свуда. Стопа самоубистава преко Атлантика порасла је за 30 одсто у првих 20 година 21. вијека. Како је „рат против дроге” ескалирао, тако је ескалирао и број смртних случајева због злоупотребе опојних супстанци.
Карл Маркс је једном описао религију као „уздах потлаченог створења”. Данас је ово више прикладан опис зависности од дрога, вођен самолијечењем оних који су погођени траумом и бедом.
Заиста тешко се одвојити од глобалног скока депресије која се између 2005. и 2015. године повећала за петину, а такође је порасла и међу америчким тинејџерима.
Гледајући у рушевине које је оставио најкрвавији рат у историји човјечанства грађанин западне Европе 1945. године био би пријатно изненађен када би открио да га чекају најпросперитетније године. Невиђени раст животног стандарда на Западу у три деценије након рата назван је „златно доба“. За Французе било је то било „30 славних година”.
Велика Британија претрпјела велики пад плата 2010 а зараде у осталим земљама су стагнирале. Прије него што је пандемија ударила плате америчких радника нису се мијењале четири деценије.
Лако се уљуљкати у илузију да се драматичан напредак још увек дешава. Компјутерски чипови постају све мањи, рачунарски процесори све бржи, а мобилни телефони све динамичнији.
Међутим технолошки напредак се не претвара аутоматски у бољи живот људи. У већем дијелу Запада стагнација и пад постали су одлика нашег доба. Ако желите да разумијете зашто је политика постала оштрија и поларизованија, немојте за то тражити лака објашњења као што је понашање које подстичу друштвени медији.
Велики експеримент је у току више од једне генерације. Шта ако прекинете оптимизам богатих друштава која су раније све већи животни стандард узимала здраво за готово?
Обећано нам је да ће успон „слободног тржишта“ ослободити бескрајни просперитет. Али док је веома демонизовано доба јаких синдиката, национализације и експанзивних држава благостања донијело највећи напредак у животном стандарду у историји, наш тренутни економски модел се распада свуда око нас. Смрад је све теже игнорисати, наводи Овен Џонс.
