Foto: arhiva
Још један талас насиља, које је најжешће у занемареним предграђима, резултат је убиства 17-годишњег Наела М. из француско-алжирске породице, које починила полиција на ободима Париза.
Побуне какве пратимо ових дана нијесу ријеткост у Француској. Али овакав интензитет, уз дубоку поларизацију између оних који се сврставају на страну демонстраната или полиције, није виђен још од 2005. године.
И док предсједник Емануел Макрон на све начине покушава да врати ситуацију под контролу, његова опоненткиња, лидерка радикалне деснице Марин Ле Пен, позната по оштрим ставовима и снажним антиимигрантским порукама, жели да капитализује моменат кроз додатни раст подршке.
Погледајте како данас изгледа Европа. На сјеверу, југу, истоку и западу видјећете бројне ултрадесничарске странке различитих сентимената. Носталгични националисти, популисти, ултра-конзервативци, партије са неофашистичким коријенима и многи други – сви они доживљавају ренесансу ових дана.
Не тако давно, 2000. године, владајућа странка десног центра у Аустрији је први пут направила пакт са екстремно десничарском Слободарском партијом. Читава планета то је доживјела као инцидент и није било медија који са посебном пажњом није извјештавао о томе, а ЕУ је Бечу чак ударила и дипломатске санкције.
Данас, трећу највећу европску економију води Ђорђа Мелони, шефица партије фашистичких коријена. У Финској, након тромјесечне дебате, крајње десничарски националисти (Финнс) недавно су се прикључили коалиционој Влади.
У Шведској је прошле године друга најјача партија постала антиимигрантска структура Шведске демократе, која такође данас подржава власт.
Прошле седмице, у Грчкој су три ултрадесничарске партије ушле у парламент.
Конзервативни националисти из Воxа први су успјешни радикално десничарски покрет у Шпанији још од смрти фашистичког диктатора Франсиска Франка. Они су на недавним регионалним изборима остварили епохалан резултат.
Врло је могуће да би управо Воx могао формирати нову Владу Шпаније са конзервативцима након избора заказаних за предстојећи мјесец.
Мађарску и Пољску воде ултра-конзервативне и крајње ауторитарне власти.
И све је то тек дио дужег списка на којем је чак и Њемачка. Анкете говоре да је данас ултрадесничарска АфД раме уз раме са СПД-ом Олафа Шолца.
Дакле, шта се то уопште дешава? Да ли се милиони европских бирача заиста проналазе у ултрадесничарским идејама? Или је све то само израз њиховог протеста? Или можда знак јачањ поларизације између урбаних либералних гласача и конзервативног остатка? И шта уопште значи када за неку партију кажемо да је ултрадесничарска?
Треба размислити и о томе у којој мјери поједини маинстреам политичари често звуче конзервативно – за примјер треба узети холандског премијера Марка Рутеа када говори о имиграцији или Макрона када се дотакне безбједности.
Управо су многи маинстреам политичари посљедњих година приграбили слогане или ставове какве има и крајња десница, надајући се да би могли допријети до њиховог бирачког тијела. Но, нијесу схватили да на тај начин уједно чине и да крајња десница изгледа више маинстреам.
Поред тога, један број ултрадесничарских партија у Европи намјерно се ‘помјерио’ ка политичком центру, залазећи и у то бирачко тијело.
Узмимо за примјер ставове према Русији. Велики број десничара – попут Лиге у Италији, Ле Пен у Француској или Слободарске партије у Аустрији – имали су изузетно блиске односе са Москвом. То је, међутим, постала јако незгодна околност по њих након (Владимир) Путинове инвазије на Украјину, што је довело до тога да десничари полако мијењају реторику.
Сјетимо се и Бреxита – тада се појавио читав низ десничара у Европи који су заговарали напуштање ЕУ. Многи од њих су, уз изражен еуроскептицизам, имали наглашене антиглобалистичке ставове, захтијевали су напуштање еура, али бирачко тијело није баш најбоље реаговало на то. Заправо, анкете су јасно указивале да је ЕУ популарнија међу Европљанима него икад прије.
И онда су радикални десничари једноставно промијенили реторику. Умјесто свега што су износили до тада, почели су да говоре о реформама унутар ЕУ умјесто напуштања.
И на крају, исто питање – шта је то што бираче усмјерава ка ултрадесници?
ДИректорка Института Монтаигне’с Еуропе Программе Жоржина Рајт каже како ренесанса деснице, заправо, потиче и из незадовољства бирача политичким маинстреамом. Она истиче да су многи гласачи привучени доступношћу и отвореношћу десничарских странака, те да су јако фрустрирани тиме што традиционални политичари немају одговоре у три кључне области:
Идентитетска питања – страх од отворених граница и ерозија националног идентитета и традиционалних вриједности;
Економија – одбацивање глобализације и негодовање што њиховој дјеци и унуцима није осигурана боља будућност;
Социјална правда – осјећај да владе не контролишу правила која регулишу животе грађана.
Сада размислите – ко у кампањама вјешто та питања ставља у фокус дебате? Наравно, десница.
