Пише: Емило Лабудовић
О сликању немам појма, а ни писање ми баш не иде од руке, али све у мени, сваки нерв и титрај срца, данас ме вуче тамо, на ликовну изложбу „Јесен у Призрену”.
Придружио бих се тихо, молитвеним кораком, да не ометам праве ствараоце, клекнуо пред олтар Светих Архангела и, у тишни која сипи одасвуд и збраја вјекове, запалио свијећу завјетницу.
Јер, то је онај Призрен, српска царска престоница, онај „онамо, ‘намо” Призрен у чију смо се светост давно заклели, онај Призрен којем ћемо „дома доћ”… Призрен којег полако заборављамо и затурамо за Голеш планину али који се и не да баш тако олако багателисати јер свака мисао на њега боли под ребрима као отровни угриз поскока.
И не бих морао ни да бацим поглед на изложена платна, сликана више срцем него мајсторским кичицама, јер знам да на њима доминирају тамне сјенке нашег свенародног изгуба, од Лазара наовамо. На њима је изњедрена душа српског рода, рањена, спаљена, разрушена да камен на камену не остане. Настојање да се роду српском, у његовој колијевци, затре сваки траг битисања.
Волио бих, ипак, да видим те слике, да још једном себи посвједочим да српске престонице има више у нашој крви, у пјесмама, на сликама, у сузама, у сновима, него на јави.
Али, негдје дубоко у души, као смрзнут божур иза манастирског зида, подгријавам наду да ће Божја милост зраком наде обасјати и Призрен, и свете лавре и сликарска платна, и учинити да јесен опет буде у раскошним бојама, зрела и берићетна…
Не могу поћи на ову изложбу, али неку следећу… Догодине у Призрену!!!
