Тридесет и једно лето је прошло од једног од највећег геноцида над једним Божијим и мученим народом који само за свој грех на том простору је имао што није хтео да се одрекне себе, свог имена и презимена, своје крсне славе, свог ћириличног писма. Олуја тог кобног дана, на Велики празник Благе Марије, звук звона са задужбина вековних, која су требала да призову народ на литургији, на жалост, на прагу 21. века, заменило је ватра са српских кућа, спаљене колевке чеда Светог Саве. Пред очима сваког Србија ће заувек остати као најтужнија слика колоне са Петровачке цесте, жена мајки у другом стању које су родиле. Остаће и плач деце. Будимо људи, је говорио Његош. Светост патријарх Павле. Па никад забравимо наше мученике страдале ради Христа, Господа и Спаситеља нашег. На овај дан треба се молити Бога за оне пострадале, да се душе веселе у рају, и треба благодати Богу за оне који су се спасили и нашли свој спас у Србији. Овај дан нека нам буде опомена да негујемо сећање и узнесено молитве за све наше страдале.
Урош Јоксимовић, књижевник
