Након што је Демократска партија социјалиста крајем 2019. године изгласала Закон о слободи вјероисповјести покренула је политичку лавину и фактички потписала сопствен бродолом. Све су то урадили уочи редовних парламентарних избора који су се одржали 30. августа на којима су након 30 година пали са власти.
На скоро сваким од наредних локалних избора Демократска партија социјалиста је наставила да губи власт, а окосница тих промјена био је управо Демократски фронт који је убједљиво највише допринио побједама у свим општинама. Након тих пораза, бројне су биле анализе про-ДПС аналитичара који су их наводно савјетовали шта треба да ураде како би своју партију ревитализовали и како би се вратили на позиције власти. Међутим, ДПС нити се реформисао, нити је промијенио свог шефа, већ је једино што су „освјежили“ био њихов логотип. Грађани Црне Горе су то и препознали на локалним изборима у Никшићу гђе је ДПС патосиран.
А ДПС је тим трендом и наставио. Недуго након Никшића, ослобођени су Мојковац, Улцињ и Цетиње гђе је ДПС убједљиво изгубио, а у појединим општинама чак и од стране својих традиционалних коалиционих партнера. У Мојковцу пак, снаге окупљене око коалиције За будућност Мојковца формирају власт.
Читав сплет догађаја се догодио након ових избора – формирање мањинске владе уз подршку ДПС-а, протести Демократа, питање Темељног уговора, судија Уставног суда, „зетски закони“ Уставни суд, продужење мандата локалним парламентима, пад власти у Будви и у Тивту… Али ни то није поколебало грађане Црне Горе да наставе да развлашћују Демократску партију социјалиста. На локалним изборима који су одржани у 12 општина, ДПС није развлашћен само у Бару и Бијелом Пољу и то због расипања гласова! Изгубили су готово сваку општину, на челу са Главним градом. И Демократски фронт је умногоме допринио тој побједи а чак освојио и апсолутну власт у Будви, врло мало му је недостајало и у Зети, док су у Пљевљима остварили итекако респектабилан резултат.
Интересантно је да након ових информација и даље постоји реторика како Андрија Мандић губи од Мила Ђукановића у другом кругу предсједничких избора уколико њих двојица у тај круг и прођу. Наиме, уколико се погледа тренд пада Демократске партије социјалиста, јасно је да Ђукановић нема нити један једини промил шансе уколико би се нашао у другом кругу са Андријом Мандићем, али то би, наравно, захтијевало подршку партија центра и њихових кандидата, конкретно, Јакова Милатовића и Алексе Бечића.
Интересантно је како представници ове двије политичке партије упорно избјегавају да одговоре на питање да ли би подржали Андрију Мандића уколико уђе у други круг. Наиме, представници ове двије политичке структуре су врло убијеђене да баш њихов кандидат улази у други круг да умногоме покушавају да избјегну питање подршке за Андрију Мандића. Наглашавају да никада не би подржали кандидата ДПС-а, али и избјегавају да конкретно говоре о подршци неком другом кандидату. Зашто? То је за сад још увијек непознато.
