Пише: Никола Врзић
Русија нас је упозорила шта нам се спрема. Исто упозорење стиже с Мајдана у Кијеву и од оних који нам то спремају. Тако да само остаје да се види да ли умијемо да их чујемо.
Примјер први
Друштвеним мрежама је недавно, од једног много паметног телефона до другог, од уста до уста, кренуо да кружи скриншот веб странице с мапом Србије без Косова и, штавише, без Војводине, уз ознаку Свјетског економског форума, жуте звјездице Европске уније и пропратну напомену непознатог креатора дотичног виралног скриншота да српске власти сарађују с једнима и другима. Па следствено и закључак, основана сумња, да заједно раде и на откидању Војводине од Србије.
Испоставиће се, међутим, да су на сајту о коме је ријеч – еуродиалогуе.орг – поменуте ознаке само налијепљене као што је могло да се налијепи и било шта друго, знак „Ферарија“ на примјер, иако никакве везе нема; да сајт не само што није званични сајт било чега, него је и потпуно анониман, без икакве информације о свом власнику или творцу, укратко, једно прилично опскурно место у том смислу његове вјеродостојности као извора информација, поготово оваквих.
И још нешто: ударне вијести на том сајту старе су десетак година, а страницу са оном мапом обогаљене Србије није лако наћи чак ни када тачно знате шта тражите. Не можете на њу да набасате случајно.
Дакле, неко се баш потрудио да то убаци у наш јавни простор.
Примјер други
По истој је матрици, такође ових дана, кренула да кружи фотографија документа, званичног формулара, изјаве о одбијању вакцинације дјетета, гдје, умјесто маме и тате који су укинути, треба да се потпишу ”родитељ 1” и ”родитељ 2”.
Да не дужимо: такав документ не постоји, читава ствар је лаж. Неко се поприлично потрудио да изгледа као истина.
„Блумберг“ је у марту 2016. објавио подужи текст о извјесном Андресу Сепулведи, хакеру и (пара)политичком активисти из Колумбије који је испричао како је „манипулисао друштвеним мрежама да би створио лажне таласе ентузијазма и исмјевања“ таргетираних противника. „Мој посао“, испричао је, „били су прљави рат и психолошке операције, црна пропаганда, гласине – читава та тамна страна политике за коју нико не зна да постоји, али сви могу да је виде“.
Сепулведа је, каже, увидио да „гласачи више вјерују ономе за шта мисле да су спонтани искази стварних људи на друштвеним мрежама него експертима на телевизији и у новинама. Знао је да налози могу да буду лажирани, а трендови на друштвеним мрежама исфабриковани… Могао је да манипулише јавном дебатом једноставно као да помера фигуре на шаховској табли, или, како сам каже, ‘када сам схватио да људи вјерују ономе што каже интернет више него стварности, открио сам да имам моћ да наведем људе да повјерују у готово све’“.
Па је тако, примјера ради, приликом неких избора у мексичкој држави Табаско, да би смјестио конзервативном католичком кандидату за гувернера, направио мрежу лажних Фејсбук налога геј мушкарца који га тобоже подржавају. Циљ операције био је да се „подрије повјерење базе“ правих гласача овог конзервативног кандидата, којима је због онакве подршке он постао довољно сумњив да изгуби изборе.
„Све вријеме ми се и чинило да нешто није како треба“, рекао је „Блумбергу“ овај кандидат, Херардо Пријего, када му је предочен Сепулведин исказ.
Она два примјера, а то нису и једини примјери који постоје, представљају доказ да смо и ми изложени операцији за коју нисмо ни свјесни да се спроводи.
Јасно је и ко је њена мета – они бирачи којима није свеједно кад виде Србију без Косова и Војводине и маму и тату замијењене родитељима 1 и 2. Другим ријечима, убједљива већина српског бирачког тијела, и, подједнако важно, после одласка Зоране Михајловић и Драгана Шормаза, готово сто одсто гласача владајуће странке.
Све је то база чије се поверење подрива као један од опробаних нужних предуслова за било који преврат. Укључујући и ону врсту преврата који су нам познати као обојене револуције, што нам није било познато када смо и сами били њени свјесни учесници и несвјесне жртве.
Наиме, тог 5. октобра били смо пред Скупштином због својих увјерења а не зато што нас је било ко на то натјерао; нисмо тада могли да знамо да су баш таква наша увјерења, зато што су искрена и зато што нас је много, била организовано и без нашег знања и сагласности стављена у службу остварења туђих циљева.
Олакшавајућа околност сада се састоји у томе што знамо оно што тада нисмо знали. Па нам се зато и догодило да нам земља, почев од 5. октобра увече док смо ми славили ослобођење а они упадали у Народну банку Србије, царину, Трговински суд…, онако темељно буде опљачкана кроз распродају коју су разни динкићи, ђелићи, влаховићи и остали препродавци наше народне имовине назвали приватизацијом и транзицијом, и поврх тога упрегнута у европске и НАТО интеграције којима је циљ да нас доведу у једино пожељно стање потпуне потчињености. Зависне од њихове помоћи и беспомоћне да се супротставимо било којем захтјеву који пред нас поставе.
И додатна и нарочито важна околност, коју сада имамо на својој страни а ономад је није било, налази се у званичним упозорењима из Русије да се Србији спрема обојена револуција. Најприје је то рекао амбасадор Русије у Србији Александар Боцан-Харченко, потом је на то исто из Москве, испред Министарства спољних послова Русије, упозорила и Марија Захарова.
На њихове ријечи нарочиту би пажњу требало да обрати оних 80 и кусур одсто Срба који Русији вјерују више него антируској пропаганди њених противника.
Или пак вјерујемо да Русија нема неке обавештајне службе, и да појма нема шта нам се спрема? Или да је, на примјер, склона да подржи нешто што није у њеном интересу, већ у интересу противника с којима се налази у директном сукобу…
Тим прије што упозорење из Русије потврђују управо они на које нас Русија упозорава. Ено га, са Мајдана у Кијеву на улицу у Београду позива народни посланик Александар Оленик.
И, за случај да симболика тог чина није довољна, црта знак једнакости између кијевског Мајдана и протеста у Београду, каже, „на Мајдану се бранила и одбранила демократија и европска идеја у Украјини. Протестима у Београду бранимо идеје демократије и Европске уније у Србији“.
„И само да знате“, претећи поручује у свом обраћању, „ништа није случајно“.
Да ли ико нормалан, ко нашој земљи ишта добро жели, жели Мајдан у Београду? Или не зна одговор на питање ко ће коме наметнути своју агенду: људи који шетају у знак свог протеста, или они који им говоре гдје да шетају. Што онда и учине.
Наравно да свако има и такво право, него, ако заиста „ништа није случајно“, треба подсјетити да је на Мајдану проливена и крв. Тај 20. фебруар 2014, заправо, показао се као прекретница за успјех прозападног пуча који је услиједио јер је распалио гнијев масе и осталих убачених елемената. Да би годинама касније чак и главни НАТО тинк-тенк, Атлантски савет, био приморан да примијети како ћутање пучистичких власти о правим кривцима за масакр „изазива питања а многи га сматрају и де факто заташкавањем“. Док је Иван Качановски са Универзитета Отава у Канади у својој детаљној студији и дефинитивно утврдио да су демонстранти убијени са положаја које су држали сами демонстранти. То јест, они који су их злоупотребили за остварење свог циља чијим крвавим последицама сад присуствујемо.
Ескалација на Мајдану, иначе, догодила се кад је мирно рјешење кризе био надохват руке а број демонстраната почео да опада.
Ускоро ће почети сезона годишњих одмора и број учесника протеста у Београду неминовно ће се осути. Што значи да њихови организатори имају само још пар недеља да пробају нешто да постигну. Намерна радикализација ситуације, за коју ће наравно бити оптужена супарничка страна, поготово имајући у виду ону претњу с Мајдана да „ништа није случајно“, представља опасност чије постојање не смијемо да искључимо.
Дај Боже да гријешимо. И нека нам је у помоћи. Али прије свега – памет у главу, сад, кад знамо да је операција у току.
