Сарајево…рат, глад, страх, јад и чемер. Она, муж и син. Шта су све преживели, зна Бог, они и свети анђели који су их чували и крепили. Откриће се једног дана када се отворе небеске књиге и свеске душе.
Кад су се спасили рата и дошли у слободу, опет их је заробио страх, неизвесност, немаштина. Њој, жени , на којој почива кућа, умире муж, домаћин и снага. Сузе, туга и бол, настаниле су се под кров изнајмљеног станчића и под кров њихове душе. Њене и њиховог сина.
Наши стари су говорили, да мука никад не иде сама него са собом води и мучиће. Дошли су мучићи и узели сина, момка стасалог за женидбу, песника, поету рањеног срца. Дани и месеци бола су донели одлуку. Узеће себи живот, да би сина видела. Да би плод утробе своје загрлила. Па како је њему нека буде и њој, само да буду заједно.
Окупала се, очешљала сиједе власи , спремила најлепше хаљине и као да се спрема на венчање неожењеног сина пошла на починак у кревет, да док јој не дође сан на очи размисли на који начин би одузела себи живот и похитала као муња која пресеца небо своме сину у загрљај. У тим мрачним мислима, анђео је спустио сан на њену душу и очи. И одједном у сну долази јој њен син, њена радост, онај кога је млијеком дојила и успаванку му појала. И мало радостан,а мало и строг громогласно јој се обрати: Мајко моја на свему ти хвала, ал нехвала на твоме науму. То што си наумила, да си брзо оставила. Живи и животом ћеш побиједити и живог ћеш ме једног дана видјети и цјеливати. Будеш ли другачије поступила и живот дат од Бога сама узела нећеш ме никада видети. Мајка се пробуди , скочи из сна као некада кад би чула његов плач у колијевци да га подоји и узвикну: Жив је Бог мој, жив је син мој, жива сам и ја и живјећу до дана кад ме Бог поведе на врата, на којим ће ме чекати мој син и мој муж. Жив си и ти и здрав си оче игумане, чувару Светиње Богородичине који си ме примио и ову моју повест саслушао и рекао ми: Иди, говори и сведочи шта ти је учинио Бог кроз сина твог и можеш многе душе од вечне смрти одгонити и многима рајске двери отворити. Амин!
