– 16. маја 1867. године књаз Никола је захвалио србијанском кнезу Михаилу за помоћ у оружју које је добио за предстојеће борбе са Турцима. Из Србије је том приликом пристигло пет хиљада пушака.1866. србијански кнез Михаило Обреновић и црногорски књаз Никола закључили су уговор о заједничкој борби за ослобођење од Турака и уједињење српских земаља. Књаз Никола се обавезао да ће се у случају уједињења двије државе одрећи престола у корист кнеза Михаила Обреновића. Већ зрелија фаза србијанско-црногорског дипломатског приближавања, у чијем су средишту војвода Мирко и књаз Никола са црногорске стране, односно кнез Михаило у име Србије, врхунац ће достићи потписивањем тајног уговора, који је требало да буде претходница предвиђеном уједињењу двије државе. Највиши израз доброг стања србијанско-црногорских односа било је потписивање дуго припреманог Уговора о сарадњи Србије и Црне Горе, који се може сматрати једним од најзначајнијих докумената из историје српског народа у другој половини XIX вијека. Сврха овога документа била је да се Београд и Цетиње обавежу да ће се заједнички припремати, у политичком и војном погледу, за испуњење два крупна циља: истјеривање Турака са српског етничког простора и уједињење српског народа.
–1898. рођена је српска књижевница Десанка Максимовић, члан Српске академије наука и уметности. Рођена је у селу Рабровици као најстарије од осморо деце Драгиње, пореклом из познате свештеничке породице Петровић и Михаила Максимовића, учитеља. Али Десанкине успомене на детињство, толико присутне у њеној поезији, односе се управо на Бранковину у коју је отац премештен након њеног рођења, и где је завршила прва три разреда основне школе. Очева промена службе одвела је породицу у Ваљево 1908. године где ће будућа песникиња завршити и основну школу и гимназију. Књижевност јој је предавао Сима Пандуровић, који је приметио њен таленат и подржао афирмацију, али су гимназијски дани убрзо прекинути Првим светским ратом. После положене матуре Десанка је на Филозофском факултету у Београду уписала студије упоредне књижевности, историје и историје уметности. Прве стихове објавила је у часопису Мисао 1920. године, а најбоље је примљена песма Стрепња да би касније постала сарадник и других књижевних часописа. При крају студија радила је у обреновачкој приватној гимназији, а након дипломирања 1923. године била постављена за суплента Треће женске београдске гимназије. Следеће године публиковања је њена прва збирка једноставног назива Песме. Како је током студија испољила интересовање за књижевност других земаља, у првом реду Француске, као стипендиста француске владе боравила је у Паризу. Након овог искуства постављена је за суплента Учитељске школе у Дубровнику где је била запажена и цењена, те ће овај град заувек имати њену наклоност. После доласка у Београд 1926. године радила је у женској гимназији све до почетка Другог светског рата. Страдање српског народа опевала је у чувеним родољубивим песмама ,,Србија се буди” и ,,Спомен на устанак” и најснажнијој својој песми те врсте надахнутој крагујевачком октобарском трагедијом ,,Крвавој бајци”. За стваралачки рад добијала је највиша државна признања и награде и била је редовни члан САНУ.Десанка Максимовић је преминула 11. фебруара 1993. године у Београду. У завичајној Бранковини, где је, по сопственој жељи, сахрањена, створено је мало песничко светилиште. Њена хумка, подигнута по узору на скромна и проста сеоска гробишта, постала је место ходочашћа многих песника, уметника, културних радника и поклоника њеног песништва.
О пореклу
Десанка Максимовић
Ја знам ко сам
по звону
што са задужбина немањићких пева,
по јасности његова гласа,
по томе што ме од Студенице до Милешева
прадедови гледају са иконостаса
и што сваки у руци држи храм.
Ја имам
светитеља за оца и деда,
имам светитеља за кума,
и на небесима
све Сухој планини од громада
преко Ситнице до Раса и Хума
моја лоза влада.
Ја знам ко сам
и по мржњи бесомучној
којом ме злопакосни гоне одвајкада,
знам по томе колико сам Угру
пред очима црн
и по томе колики трн
у сан Византији моја моћ забада.
Ја знам ко сам
и по пријатеља својих господству,
и по благородности њихова лика
и слави им копља и штита.
Са свецима и краљима ја сам у сродству,
о мом пореклу из књига староставних
владар на далеком двору
и летописац у манастиру чита.
Митрополит Амфилохије, надахнут њеном поезијом и личношћу, написао 1988. године поводом њеног деведесетог рођендана.
Десанка Максимовић
Ко је и шта је она?
Згуснуто слово или неувенљив цвијет
Осмјех неба
Нада саткана од планинског жубора
и мириса покошених трава
ткање сеоске ткаље
у које се уткива тихи повјетарац
и пољски цвијет
Смирај сунца
јутарњи славујев пој
Крвава бајка
из дубина крик!
Прворођена, задахнута дахом Божијим
изаткана у дубинама земље
ослобођена свјетлошћу сунца
Сверодна мајка која рађа
и остаје дјева
стара колико свијет
обнављање свега чега се дотакне
наш стид и наша чистота
и пјесма наша
најмилија сестра Владике Рада
вјечито дјетињство
и помиловање наше!
Митрополит Амфилохије једном је о Десанки казао и ово:
Свети Сава, Марко Миљанов и Десанка Максимовић су једна вертикала нашега бића. Једном са пред њом прочитао своју пјесму њој посвећену. Она је по свом смирењу реаговала у смислу: па гдје си то нашао да о мени тако нешто напишеш? Она је једна од ријетких личности које сам срео у животу са таквом чистотом и таквом добротом. Са таквим смиреноумљем и смиреношћу стајала је она ту, у Удружењу књижевника Србије, на тој вечери, као да се уопште то ње не тиче што је неко хвали, него као да је то неко други о коме се говори. А већ је била старица од деведесет година.
–1898. Рођен је српски писац Растко Петровић, један од најоригиналнијих и најзначајнијих српских песника после Првог светског рата. У рату је са српском војском прошао преко врлети данашње Албаније, потом је послат у Француску и у Паризу је дипломирао права. Од 1923. године је у дипломатској служби. Радио је у Риму, затим у Вашингтону, где је умро 1949. године. Његови посмртни остаци пренети су у отаџбину 1986. године. Припадао је првој генерацији српских модерниста и био синоним за темпераментну и неконвенционалну литературу. Његова књига песама „Откровење” сматра се једном од кључних у српској поезији између два светска рата. Писао је и путописе с путовања по Африци и Америци, а о Првом светском рату у роману „Дан шести”.
-1992. серијом експлозија дигнут у ваздух војни аеродром код Бихаћа, један од најважнијих војних објеката ЈНА, чија је изградња коштала више од четири милијарде долара.
-1812. почели преговори послије шестогодишњег руско-турског рата, у којем су Турци поражени и приморани на велике уступке Русији. У том рату Срби су се борили на страни Русије, па је Букурештански мир, закључен 28. маја 1812. године, предвидио да султан амнестира српске устанике. Договорено је и да турска влада ступи у директне преговоре са представницима Србије ради споразума о њеној аутономији у оквиру Отоманског царства, али су Турци 1813. напали Србију и угушили Први српски устанак, искористивши заузетост Русије ратом против агресорске армије француског цара Наполеона Првог.
-1972. послије осам година изградње у рад пуштен хидроенергетски и пловидбени систем “Ђердап”, заједнички градитељски подухват Југославије и Румуније. Систем је коштао око 400 милиона долара, а електропривреде двију земаља су добиле 5,6 милијарди киловат-часова струје годишње.
-1703. умро француски писац Шарл Перо, аутор чувене збирке бајки ,,Вилинске приче”, у којој су дjеци широм свиjета познате бајке ,,Мачак у чизмама”, ,,Црвенкапа” и ,,Успавана љепотица”.
-1947. умро енглески биохемичар Фредерик Гауленд Хопкинс, један од оснивача науке о витаминима, који је с холандским љекаром Кристијаном Ајкманом 1929. подијелио Нобелову награду за медицину. Изучавао је значај витамина у исхрани лабораторијских животиња и закључио да су они неопходни за нормалан раст и развој организма.
-1929. у Холивуду додијељене прве награде америчке Филмске академије /од 1931. назване “Оскар”/. Прве награде су додијељене филму “Крила”, глумици Џенет Гејнор и глумцу Емилу Џенингсу.
