– 17. октобра 1870. године у цетињској читаоници је први пут отпјевана црногорска државна химна. Српски пјесник Јован Сундечић, а тада секретар кнеза Николе, испјевао је пјесму ,,Убавој нам Црној Гори”. Химну је отпјевало Српско пјевачко друштво ,,Јединство” из Котора а композитор и хоровођа је био Антон Шулц. Пјесму је књаз Никола прогласио државном химном. У Црној Гори је од 1867. године користила као народна химна пјесма “Онамо намо” књаза Николе. У хладу дворског бријеста разговарао је млади књаз Никола, уочи Видовдана 1867. године, на Цетињу, са својим војводама. Млади књаз Никола, двије године иза смрти војводе Мирка, разговарао је са четворицом племенских главара у пријатној хладовини дворског бријеста. Војводе су сједјеле на буковим трупцима, а млади књаз је шетао испред њих
-Какве сте ми то војводе, кад ти, Марко, ено Турци у Подгорицу, теби, Миљане, ено ти иг онамо у Беране, теби, Јоле, ено иг у Спуж, а теби, Шоле, ено иг онамо у Колашин!?, пријекорно, мало шалом, више збиљом, пита их млади књаз Никола.
-А какав си нам ти, свијетли српски књаже, кад ти ено Турци онамо у Пећ, онамо у Ђаковицу, онамо у Призрен, онамо у Скопље, онамо у Прилеп!?”, одговори му кучки војвода Марко Миљанов Поповић.
Млади књаз Никола ништа не рече на Марково жестоко питање, само се лупи скиптром по леђима и отиде у двор. Није прошао ни пуни сат времена, а млади Господар се расположен врати код својих витезова. Господар је прошетао испред њих и насмијешен их упитао
-Јесте ли вољни да чујете пјесму, коју сам написао, а на коју ме нажестио мој јунак Марко Миљанов. Извадио је иза појаса карту са пјесмом млади Књаз и почео да чита:
Онамо, ‘намо, за брда она,
Говоре да је разорен двор
Мојега цара;онамо, веле,
Био је негда јуначки збор
Онамо, ‘намо! да виђу Призрен!
Та то је моје — дома ћу доћ’!
Старина мила тамо ме зове,
Ту морам једном оружан поћ’.
Онамо, ‘намо, за брда она,
Милошев, кажу, пребива гроб!…
Онамо!… Покој добићу души
Кад Србин више не буде роб.”
-1972. преминуо српски принц Ђорђе Карађорђевић, старији син краља Петра Првог, који се одрекао права на пријесто и посветио војничкој каријери. До 16. године је у Петрограду служио у пажевском корпусу с млађим братом Александром и вратио се у Србију када је Петар Први 1903. постао краљ. Учествовао је у оба балканска и у Првом свјетском рату, а у јуришу на Мачковом камену 1914. тешко је рањен. После смрти краља Петра 1921, власт је и званично преузео његов млађи син, краљ Александар. Нетрпељивост између Ђорђа и Александра тада је све више расла. Принц Ђорђе је ухапшен 1925. године и годинама је боравио у затвору, монтирани су лекарски извештаји да је неурачунљив итд. После убиства краља Александра 1934. у Марсељу, принц Ђорђе се понадао да ће бити пуштен на слободу. Међутим, кнез намесник Павле и краљица Марија нису имали жељу да га ослободе и он је у затвору дочекао и Други светски рат. Ослободили су га Немци, знајући за велику неправду која му је нанета. После Другог светског рата нова комунистичка власт све чланове династије Карађорђевић (који су били у изгнанству) прогласила је државним непријатељима, одузела им држављанство и конфисковала имовину. Једино је принц Ђорђе остао у Београду и живео мирно у слободи као пензионер. У позним годинама оженио се Радмилом Радоњић. Нису имали дјеце. Умро је у Београду, у дубокој старости, 17. октобра 1972. Сахрањен је у задужбини свога оца, цркви св. Ђорђа на Опленцу код Тополе. Поред њега је сахрањена и његова жена Радмила.
-1912.Србија и Бугарска, девет дана послије Црне Горе, објавиле рат Турској, а 18. октобра на страни балканских савезника у Први балкански рат је ушла и Грчка. За непун мјесец дана је ослобођен готово цио Балкан од Турака, а на мировној конференцији у Лондону Турска се одрекла територија у Европи, изузев око града Једрена, због чега је рат настављен до пада Једрена у марту 1913, а мир између балканских савезника и Турске је потписан у Лондону 13. маја 1913.
-1899. Скупштина Краљевине Србије донијела Закон о устројству Централне државне управе – Одељења за поверљиве послове полиције – у спомен на овај догађај обележава се Дан Безбедоносно-информативне агенције (БИА)
-1922. – Рођен Борислав Михајловић – Михиз, књижевник
О значају Михизових књижевних критика говори и реченица српског нобеловца Иве Андрића да је тек после Михизовог текста о роману „Проклета авлија” схватио шта је написао. Данас изгледа сасвим незамисливо да књижевни критичар има такав утицај на писце и на читаоце какав је пре неколико деценија имао Борислав Михајловић Михиз. Једно од објашњења за то могу да буду и вишестраност и ерудиција Михизове личности писца, песника, драматурга, есејисте, човека који је био опчињен политиком као још једним видом креативног мишљења, и који је и критику за НИН писао као импресиониста, протејски се преображавајући кроз светове аутора о чијим делима је просуђивао. Рођен у свештеничкој породици 17. октобра 1922. године, у Иригу, Михиз је похађао Карловачку гимназију, а затим Филозофски факултет у Београду. Радио је у Вуковом и Доситејевом музеју, био је и управник библиотеке Матице српске, уметнички директор „Авала филма” и уметнички саветник у „Атељеу 212”. Српски писци слали су Михизу своје књиге не само због тога да би о њима дао свој суд или им посветио текст, упућивали су их на адресу Борислава Михајловића Михиза из неке врсте културолошке обавезе, као што би Народној библиотеци слали обавезне примерке нових издања. Последњих година живота Михиз се повукао у ћутњу, која је говорила више од речи, и „умро од намере да умре”, као што је то учинио и Црњански, који је одбијао да прима лекове. Мотив издаје занимао је српског критичара и писца читавог живота, не само са моралног и психолошког становишта, већ и као историјско-ментални проблем. Последњих година осећао је да су његове идеје издане. ,,Питање свих наших питања: како да овај народ прибере памет и поново стане на снагу коју смо узалуд расточили на наџаке и буздоване…”-говорио је Михиз
-1930. рођен Драгослав Антонијевић, етнолог, научни саветник Балканолошког института Српске академије наука и уметности, академик
-2000. завршен храм Херцеговачка Грачаница у Требињу. Јован Дучић, највећи српски пјесник и дипломата, сахрањен је у цркви Благовјештења, Херцеговачкој Грачаници, на брду Црквини. То је трећа реплика Грачанице са Косова у савременој српској цркви. Црквина, брдо у источном дијелу Требиња, одакле се шири видик на град и ријеку Требишњицу и мостове, кроз вијекове је представљало узвишење ходочашћа и мира. Некада се ту налазила црква Светог Михајла, средњевјековна задужбина краља Милутина, а сада црква Благовјештења – Херцеговачка Грачаница. Благослов за пројектовање је добио Предраг Ристић који је требао да изрази писмено исказану чежњу и посљедњу жељу из Дучићевог тестамента. Црква је грађена у типично византијском стилу, али према ријечима архитекте „не предимензионирана и грандиозна, не буквална, стерилна музејска копија, већ искључиво настављање, грачаничко – митна једном дата за свагда света тајна, која је постављена као непролазни и у све време савремен закон“. Црква је петокуполна, подигнута је на 16 стубова и сви су квадратног пресјека осим једног који има кружну основицу, а који је наслоњен на камен донесен из Грачанице са Косова. Према предању камен који се преноси са огњишта уноси дух старе куће у нову.
-2004. у Мостару освештана црква Рођења Пресвете Богородице, први православни храм у долини Неретве који је у потпуности обновљен након рушења у посљедњем рату. Према неким изворима ова црква потиче још из прве половине петнаестог вијека. Како Ћоровић каже, храм који се налазио на овом мјесту посто је био веома малих димензија називан је Ћелија. Како се Мостар развијао, указала се потреба да се изгради већи храм, који би омогућио окупљање свих вјерника и који би више приличио епископском сједишту, што је мостар у међувремену постао. Садашњи изглед храма потиче из 1863. године што нам свједочи и натпис изнад улазних врата гдје се каже да је овај храм те године обновљен. Запаљен је за вријеме рата и у пожару потпуно страдао. Храм је освештан 17. октобра 2004. године.
-2003. усвојена Конвенција о заштити нематеријалне културне баштине Организације Уједињених нација за образовање, науку и културу – UNESCO
-1797. у италијанском селу Кампоформио склопиле мир Аустрија и Француска, којим је укинута Млетачка република. Француска је узела млетачке посједе у Албанији и острва у Јонском мору, а Аустрија Венецију, Истру, Кварнер, Далмацију и Боку Которску.
-1849. умро пољски композитор и пијаниста Фредерик Францишек Шопен, назван ,,пјесником клавира”, који је у врхунском романтичарском маниру компоновао готово искључиво клавирску музику. Романтичну музику оплемењене једноставости и високог артизма обогатио је новим изражајним средствима, нарочито у погледу хармоније, облика и пијанистичке технике, уводећи нови распоред прстију на клавијатури. У композицијама се обилато користио елементима пољске народне музике. Из Пољске је 1830. отишао у Француску, не слутећи да више неће видјети отаџбину. Дјела: два концерта за клавир и оркестар, око 170 соната, мноштво полонеза, мазурки, валцера, прелудијума, ноктурна, етида, скерца, балада.
-1997. на Куби сахрањени посмртни остаци Ернеста Че Геваре, три деценије пошто је убијен у Боливији. Посмртни остаци легендарног герилског вође положени су у маузолеј у граду Санта Клара.
-1937. настали Дизнијеви цртани јунаци: Раја, Гаја и Влаја
-17. октобар је међународни дан борбе против сиромаштва. Овај дан се обиљежава у цијелом свијету. Проблемом сиромаштва најчешће су погођена деца до 14 година и старији у руралним подручјима, али и многочлане породице, незапослени, самохрани родитељи, као и особе са инвалидитетом и породице у којима они живе.
-Српска православна црква 17. октобра слави Светитеље из рода нашег српског Стефана и Јелену (Штиљановић). Стефан Штиљановић је рођен у Паштровићима у другој половини XV вијека. Био је последњи кнез племена Паштровића. Изабран је на то мјесто у Манастиру Режевићи. Због сукоба са Млечанима, сво имање је оставио својем народу и отишао у далеки Срем. Столовао је у утврђеном граду Моровићу борећи се са Турцима који су надирали панонском питомином, чувајући јужне границе угарског краљевства. Под налетима турске војске, напушта Моровић, и одводи своје поданике и остали народ у Барању, у град Шиклош. Оданде је бранио земљу и градове од Турака. Послије чувене Мохачке битке у Угарској бијесни грађански рат и велика глад. Стефан Штиљановић, видјевши у каквој су невољи његови поданици, понуди своје одаје бескућницима, одјену босе и голе, нахрани гладне. На крају отвори амбаре и подијели жито народу на зајам. Наредне године би слаба жетва, дужници наставише да се задужују и нико не имаде ни да се прехрани довољно, а камоли дуг да врати. Кад ово виђе, Стефан сазва на Митровдан своје поданике на брдо Ђунтир, када је узео признанице, па их бацио у ватру и свима опростио дугове. Стефан је умро 1543 године. Сахрањен је на брду Ђунтир изнад Шиклоша. Неколико година касније, када Турци увелико владаше Шиклошем, окупи се неколико виђенијих Срба који одлучише да потајно ископају Стефанов ковчег и повезу га у неки од фрушкогорских манастира. Извадише Стефаново тијело из земље и положише у нови кивот. На одру су лежале нераспаднуте мошти Стефана Штиљановића, са прекрштеним рукама на грудима. Кад то видје, народ паде на кољена и многи горко заплакаше што им свеца носе са Ђунтира. Тако прођоше кроз шест богатих и лијепих манастира и дођоше до седмог, убогог и малог Шишатовца. Хронике свједоче да су шишатовачки калуђери носили у Великој Сеоби, на измаку вијека, мошти светог Стефана У току Другог свјетског рата “Нарочито повјереништво НДХ”, однијело је из Шишатовца у Загреб богато украшени, позлаћени кивот, скинуло сребрну круну и прстен са лијеве светитељеве руке, задеравши кожу домалог прста и оставивши мошти светог Стефана Штиљановића, умотане у покриваче, да леже пред престоном иконом Христа Пантократора. Послије тога мошти светог Стефана Штиљановића су пренесене из Шишатовца у београдску Саборну цркву.
Наша Света црква данас слави и преподобне Амона и Павла Препростог
