
29. јула 1876. године на Вучјем долу у близини Никшића Књажевина Црна Гора и херцеговачки устаници извојевали су велику побједу над Турцима.
Битка на Вучјем Долу врхунац је свих битака и одлучујући догађај на подручју херцеговачког ратишта. Јачина сукобљених страна је била 17 црногорских батаљона и 11 херцеговачких батаљона и 4 топа, наспрам 24 турска батаљона и 12 топова. Муктар паша је располагао са око 45.000 војника, док су црногорско-херцеговачке снаге процијењене на око 14.000.
Здруженим црногорско-херцеговачким снагама командовао је књаз Никола.
У бици су Турци имали 4000 погинулих и рањених; међу погинулим сем Селим-паше налазила су се 3 пуковника, 3 потпуковника и 168 нижих официра; заплијењено је око 3000 пушака, 21 застава. У здруженим црногорско-херцеговачким снагама било је 70 погинулих и 118 рањених.
Битка на Вучјем долу продужетак је Косовске битке, па као што је у Самодржи цркви „три неђеље тридес калуђера“ причешћивало војску, тако су и овдје на Црном Куку митрополит Иларион и архимандрит Висарион Љубиша, освештали 150 ратних застава. На Вучјем долу стекли су вијенац славе четворица Петровића: Шако, Ђуро и Блажо, док је Филип задобио тешке ране. Истакли су се и војводе: Петар Вукотић, Пеко Павловић, Новица Церовић, Анто Даковић, Симо Баћовић, Глигор Милићевић, Станко Радоњић, сердар Јоле Пилетић, сенатор Бајо Бошковић, капетан Ћетко Ераковић, алајбарјактар Јовица Зиројевић, командир Шћепан Папић, поткомандир Саво Пејовић, Ђока Лазарев Поповић, Лука Филиповић. Започевши рат величанственом побједом, Црногорци су Вучји До сврстали у највеће датуме ратне историје против Турака кроз читав 18. и 19. вијек. У народној свијести Вучји До је надвисио Граховац.
Петар Лубарда је сликао Битку на Вучјем долу као диптих слике Косовски бој. Кнез Никола је у ратном прогласу написао: “Ја вас нећу позивати као кнез Лазар : “Ко не дође….“јер знам сви ћете замном…Мурат узе царство наше – Мурату га и отети ваља! “То је било у вријеме кад је образ био црногорски устав, како је казао Љуба Ненадовић, који је одушевљен Вучедолском битком, одмах, 1876. године, спјевао пјесму „Груда земље“, гдје је пјевао о Црној Гори, Црногорцима, књазу Николи, груди црногорске земље и невољама које од ње сналазе турскога цара Мурата:
„Да си откуд, царе, био
На крвавом Вучјем Долу,
Ти се не би уставио,
Ни у самом твом Стамболу“.
-2005. најстарији српски рукопис Мирослављево јеванђеље уписан у листу Унескове баштине „Меморија свијета”. Мирослављево јеванђеље је наш најстарији и најзнаменитији ћирилски рукопис, писан у 12. веку за хумског кнеза Мирослава, брата рашког великог жупана Стефана Немање. Ова српска светиња делила је судбину државе и народа, а на свом осмовековном путу скривања и чувања, дугом око 15 хиљада километара, важне станице је везују и за ужички крај. Од Бијелог Поља и Цркве Светог апостола Петра, за коју је писано, Мирослављево јеванђеље, украшено минијатурама и иницијалима у боји и злату, стигло је и до Унескове библиотеке „Памћење света” – међу највреднија остварења светске културе. Написано ЈЕ на пергаменту, писано је пером, има 181 лист, на задњем листу, на задњој страници, спомиње се дијак Глигорије. Векове потом проводи у Хиландару, а монаси га поклањају краљу Александру Обреновићу 1896. године и тако стиже у Београд. Знаменити Ужичанин професор Љубомир Стојановић односи га у Беч да би се израдило фототипско издање. Траг му се губи у мајском преврату 1903. године, а у Првом светском рату, током евакуације, Добросав Ружић, краљев библиотекар и ужички посланик, прегледајући сандуке са старом документацијом, случајно проналази драгоцену књигу. Преко Албаније до Крфа и назад, Јеванђеље је чувано, „као очи у глави”, а пред Други светски рат пребачено је у сеф Народне банке у Ужицу. Зато и није уништено током бомбардовања Београда 1941. године. Закопано у олтару Манастира Рача, Јеванђеље је преживело и пљачке и паљења да би тајно кроз окупирану Србију 1943. године било враћено у Београд, где се и данас чува. Фототипска издања у специјалним су колекцијама највећих библиотека света, где сведоче о култури коју, још из доба Немањића, српски народ предаје човечанству.
-1856. Умро њемачки композитор Роберт Шуман, један од најзначајнијих и најутицајнијих представника музичког романтизма.
-1890. Умро холандски сликар Винсент ван Гог, два дана након покушаја самоубиства. Један од најцјењенијих умјетника у 20. вијеку, чије је дјело пресудно утицало на европско сликарство у тражењу новог ликовног израза. За живота је продао једну слику.
-1948. на стадиону “Вембли” у Лондону отворене прве Олимпијске игре послије Другог свјетског рата.
-2008. умро један од најомиљенијих спортиста у бившој Југославији Мате Парлов – велики боксерски шампион, осам пута првак Југославије, пет пута првак Балкана, два пута свјетски првак и једном европски првак, освајач златне медаље на Олимпијски м играма у Минхену 1972. године.
-1925. рођен Микис Теодоракис, грчки композитор и борац за мир
– 29. јула 1014. године византијски цар Василије II је у бици на Беласици нанио тежак пораз војсци цара Самуила. Битка на Беласици одиграла се између Византијског и Македонског (Бугарског) царства. Дио је византијско-бугарских ратова, а завршена је одлучном побједом Византије. Битка је утицала и на Србе који су такође били присиљени да прихвате врховну власт византијског цара. Границе Византијског царства поново су биле на Дунаву, први пут од VII вијека, што је омогућило Византији да контролише цијело Балканско полуострво од Дунава до Пелопонеза и од Јадранског до Црног мора.
-29. јула 1940. године почела је битка за Британију. Освајањем Норвешке, Данске, Холандије, Белгије и сејверне и западне Француске, њемачка армија је добила нове, много погодније и ближе, поморске и ваздухопловне базе за напад на Велику Британију, за ометање њеног саобраћаја на Ламаншу и за угрожавање њених комуникација на Атлантику. У току тешких десетомјесечних борби обије авијације су претрпјеле осјетне губитке. Битка за Велику Британију поново је показала да се рјешење рата може постићи само максималним залагањем и правилним садејством свих видова оружаних снага. Међутим, Њемци су занемарили овај принцип, јер су у битку убацили углавном само своје ваздухопловне снаге.
-Српска православна црква 29. јула слави светог свештеномученика Антиногена и свету мученицу Јулију





