-1999. авиони НАTО у подножју Tорника, највишег врха Златибора, разорили Скијашки центар и оближње Дјечије одмаралиште с амбулантом, усмртивши чуваре Ски-центра Радоја Марјановића и Недељка Урошевића, те шумара Миланка Савића.
–1937. рођен Момо Капор, српски сликар и књижевник
Момчило Момо Капор рођен је у Сарајеву и са краћим прекидима у Београду је живео од своје девете године. За вријеме бомбардовања у Другом свестском рату, Сарајево му је остало у лошим успоменама. Тада се сакрио са мајком Бојаном и баком у стару турску кућу, бомба је пала директно на кућу и Момо је једини преживео овај напад само зато што га је мајка заштитила својим телом. Више пута је говорио како се узалуд трудио писањем стотина страница да се ослободи сећања на тај догађај, увек је остајао у њему. Завршио је Академију ликовних уметности у Београду, гдје и почиње његов боемски живот. Момо је волео дружење са „опасним момцима. Дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних уметности у класи Недељка Гвозденовића. Од осталих писаца разликовао се и по томе што је сам илустровао своје књиге, негујући посебан, лирски цртачки стил. Своје слике излагао је у галеријама и музејима Београда, Новог Сада, Загреба, Њујорка, Бостона, Женеве, Брисела, Франкфурта, Каракаса, Лондона, Париза… Момо Капор је и аутор великог броја документарних филмова и телевизијских емисија, а по његовим сценаријима снимљено је неколико дугометражних играних филмова. Након његове смрти 3. марта 2010. године основани су Фонд Момо Капор и Задужбина Момо Капор. Почеле су се додељивати и награде Момо Капор. Први је ову награду добио Емир Кустурица за књигу „Смрт је непроверена гласина“. Чак и једна улица у Београду носи име овог великог књижевника.
За књижевност Моме Капора карактеристичан је лак стил писања, једноставан, јасним реченицама, али и јаком поруком. Заинтересованост за његова дела је све више расла, да би данас у опусу његових дела било двадесетак издатих књига које се преводе на различите светске језике. Момо је писао о љубави, женама, политичкој ситуацији, о Београду који је толико волео и уопштено о животу. Умео је да увуче читаоце у начин размишљања својих ликова, тако да се са њима свако може врло лако идентификовати.
Момо Капор је често цитиран, а неки од најпознатијих цитата су:
-Не треба се плашити самоће. Она је племенита, она је део нашег живота, баш као и окупљање. Али њу не може свако да издржи! Она није за слабе, који непрестано морају да буду окружени другима да би заборавили колико су слаби. И не може свако из своје самоће, попут шкољке, обликовати бисер и поклонити га другима. Јер, познато је: не прави свака шкољка бисер.
–Можда се срећа састоји у томе да на време престанемо са трком за срећом? Да стигнемо до живота пре но што нам лекари забране пушење, алкохол, храну, купање, сунчање и љубав?
-Тежи и од грађанског и од верског рата је онај који свако води сам у себи.
-Ствари не вреде онолико колика им је цена, већ онолико колико смо у њих уложили љубави.”
-Тражи се једна половна недеља, без вести о несрећама и ратовима! Траже се пријатељи, макар дотрајали, сви они ишчезли, расељени, изгубљени, пожењени, траже се сви они што су нас разносили комад по комад, део по део: делове нашег времена, наше љубави, траже се да врате љубав.
После љубави
Је ли то све што остаје од љубави? И шта уопште остаје после ње?
Телефонски број који лагано бледи у сећању. Чаше са угравираним монограмима украдене у „Три лађара”. После љубави остаје обичај да се бело вино сипа у две чаше и да црте буду на истој висини. После љубави остаје један сто у кафани код „Знака?” и зачуђени поглед старог келнера што нас види са другима.
После љубави остаје реченица: „Дивно изгледаш, ниси се ништа променила…” и „Јави се понекад, још имаш мој број телефона”.
И неки бројеви студентских соба у којима смо спавали остају после љубави.
После љубави остају тамне улице којима смо се враћали после љубави. После љубави остају мелодије са радија које излазе из моде. Остају знаци љубавне шифре: „Ако ме волиш, започни сутрашње предавање са три речи које ће имати почетна слова мог имена”. Ушао је у амфитеатар и рекао: „У нашој авангарди…” Послао ми је пољубац.
После љубави остаје твоја страна постеље и страх да ће неко изненада наићи. Клак – спуштена слушалица када се јави туђи глас. Хиљаду и једна лаж.
После љубави остаје реченица која лута као дух по соби: „Ја ћу прва у купатило!” – и питање: „Зар нећемо заједно?”
Овај пут не.
После љубави остају саучесници: чувари тајни које више нису никакве тајне. Препуне пепељаре и празно срце. Навика да се пале две цигарете, истовремено, мада нема никога у близини. Фотографије снимљене у аутомату, таксисти који нас никада нису волели.
После љубави остаје повређена сујета. Метални укус промашености на уснама.
После љубави остају други људи и друге жене.
После љубави не остаје ништа. Катастрофа!
–1902. упокојио се барон Јован Живковић, правник, политичар, банкар, један од првака Срба у Аустроугарској. Гимназију је учио у Kарловцима, а правне науке у Печују, Пожуну (Братислава) и Бечу. Учествовао је у припремама за Мајску скупштину Срба 1848. и у раду Благовештенског сабора 1861. Био је сремски поджупан, већник Банског стола и Стола седморице у Загребу (врховни суд) и посланик Сремске жупаније у Сабору у Загребу, као и председник Управног одбора Српске банке у Загребу, витез Реда гвоздене круне другог реда и Малтешког крста.
-1861. У Сремским Крловцима, под предсједништвом патријарха Јосифа Рајачића, одржан Благовештенски сабор, посљедњи политички скуп Срба у Угарској. На основу привилегија добијених од Беча, које су сматране међународним уговорима, затражена је посебна територија за Србе под називом Војводина Српска, на челу с војводом и сопственом администрацијом, али Угарски сабор потом није желио ни да размотри те захтјеве. Одржавање Сабора је одобрио аустријски цар Франц Јозеф Први, али га је двор у Бечу искористио једино да заплаши мађарске феудалце и умањи њихове аспирације. Сабор је, ипак, значајан за историју Срба у Војводини и српства у цјелини, јер је изразио идеју јединства српског народа.
-2021. године упокојио се архимандрит Јован Радосављевић
Архимандрит Јован (Радосављевић) је рођен 19. маја 1927. године у селу Лелићу код Ваљева, од побожних родитеља Радомира и Даринке. На крштењу је добио име Милисав. На празник Усековања главе Светог Јована Крститеља, 1950. године, Милисав је у манастиру Рачи замонашио га је игуман Јулијан (Кнежевић), а јерођакон Павле Стојчевић, потоњи Патријарх Српски Павле га је при монашењу привео као духовни отац, давши му монашко име Јован, у част Светог Јована Крститеља. Архимандрит Јован је обављао дужност духовника у богословијама у Београду, Карловцима и Крагујевцу. Од 2005. до 2016. године био је настањен у манастиру Благовештењу код Овчар-Бање. Последњих пет година је провео у манастиру Светог Стефана у Горње Жапско код Врања.
-2008. умро Станиша Стошић, певач народне музике
-1849. Рођен је српски сликар Милош Тенковић, зачетник и један од најдаровитијих представника реализма у српском сликарству. Сликарство је учио у Бечу и Минхену, а по повратку у Београд до смрти 1890. био је гимназијски професор. Радио је портрете, мртву природу и пејзаже.
-1984. умро руски физичар Пјотр Леонидович Капица, један од најистакнутијих физичара 20. вијека, добитник Нобелове награде за физику 1978, инострани члан Српске академије наука и уметности. Од 1921. до 1934. је радио у Великој Британији, а по повратку је руководио Институтом Академије наука СССР за физику. Успио је да створи врло јака магнетна поља, открио је зависност електричног отпора поликристалних метала од јаког магнетског поља, која носи његово име, радио на физици ниских температура, унаприједио хидродинамику, посебно у области термичких појава у танким слојевима течности.
-1973. умро Пабло Руис Пикасо, оснивач кубизма, један од најзначајнијих сликара 20. вијека. Сликарство је учио у родној Шпанији, а од 1904. стално је живио у Паризу. Насликао је више од 18.000 слика које су ликовни критичари подијелили на неколико фаза: плаву, ружичасту, црну, кубистичку и надреалистичку. Револуционарне кубистичке слике, почев од оне под називом ,,Госпођица из Авињона” 1907, донијеле су му свјетску славу. Насликао је ,,Гернику”, потресно приказавши трагичну судбину Шпаније под фашизмом и заклео се да се неће вратити у отаџбину док влада диктатор Франсиско Франко, који је умро двије године послије њега.
-1692. рођен је италијански виолински виртуоз и композитор Ђузепе Тартини, који је увео новине у технику свирања и грађења виолина и открио поједине акустичне појаве у музици. Компоновао је мноштво виолинских концерата и соната, укључујући сонату ,,Ђавољи трилер”.
-1950. умро руски балетски играч и кореограф Владимир Фомич Нижински, можда највећи у историји балета, чија је играчка каријера трајала само четири године, јер је 1917. оболио од неизљечиве душевне болести. Његове креације нико није надмашио, а скокови у балету ,,Сан о ружи” су, због неуобичајене висине и љепоте, ушли у легенду као недосегнут идеал.
-8. априла 1992. године након генетског теста отиска прстију, њемачки и израелски извори саопштили су да је извјесно да је ратни злочинац из Другог свјетског рата Јозеф Менгеле умро у Бразилу 1979. године. Тијело нацистичког злочинца Јозефа Менгела је ексхумирано након што је у Бразилу сахрањен под лажним именом. Тек 1985. године је утврђен његов идентитет, а све до смрти, када се удавио док је пливао, живио је лагодним животом.
Захваљујући мрежи својих људи 1949. године побјегао је у Аргентину, гдје је живио неко вријеме, а затим у Парагвају и Бразилу. Иако га је тражило више држава, укључујући и Њемачку, никада није ухваћен, никада није одговарао за своје злочине и никада се није покајао. За вријеме холокауста у смрт је послао 400.000 људи. Зашто је доктор Јозеф Менгеле за вријеме холокауста одлучио да своје љекарско знање злоупотријеби, умјесто да помаже људима пита се човјечанство већ деценијама. Његове колеге са факултета у Минхену свједочили су како никада није остављао утисак да је у стању да уради оно по чему је остао запамћен, као ,,Бог Аушвица”.
-Српска православна Црква 8. априла слави Сабор светог Архангела Гаврила и Оданије Благовијести
