Данас (29. априла) се навршило четири године од упокојења свештеника Момчила Кровокапића. Парастос оцу Мому служен је у суботу 27. априла, на Лазареву суботу у цркви Покрова Пресвете Богородице на градском гробљу у Шкаљарима у Котору.
Тужна вијест о упокојењу протојереја – ставрофора Момчила Кривокапића одјекнула је ујутру 29. априла 2020. године у Српској Цркви као гром из ведра неба. Отац Момо је био синоним за правог и одважног свештеника. Био је образац како свештеник треба да живи, да служи, бесједи… Његов изглед, стас и бритка ријеч уливали су велико поштовање чак и код неистомишљеника, а код православних Хришћана та ријеч је била утјеха, снага и глаговијест. Неустрашив, храбар, сав предан служењу Богу и роду, остаће упамћен као најљепши бисер у низу свештенослужитеља ове светосавска Митрополије црногорско-приморске .
Отац Момчило Кривокапић: Косовски завјет је душа душе Србинове
,,Давно је било када сам први пут био на Газиместану. Има и педесет година… био сам матурант. То је био најснажнији доживљај у мом животу. А било је и косовских божура…брао сам их својом руком“-сјећао се о Видовдану љета Господњег 2018. свог првог сусрета са мјестом на коме се српски народ опредијелио за Царство небеско, отац Момчило Кривокапић.
,,Кажу да су Срби на Газиместану доживјели пораз и да ми као народ славимо поразе. Ако је пораз пут ка Царству небеском- ја сам за то да живим у том поразу“- громогласно је свједочио своје опредјељење за Царство небеско отац Момчило.
,,Надање је наше закопано на Косово у једну гробницу-ријечи су Владике Петра другог ловћенског тајновидца. То је надање која ће васкрснути. Вјерујем у то исто као што је вјерујем да ће се у Аја Софији поново појати Света литургија. Вјерујем, иако то сада изгледа потпуно нереално. То што се ми надамо да ће Косово и Метохија поново бити наше, гледано људским рациом је потпуно нелогично. Ни о славном Васкрсењу Христовом многи нису морали да вјерују да су жене мироносице стварно видјеле Васкрслог Господа. Али Христос је заиста Васкрсао. Тако ће васкрснути и Косово и Метохија које је срце српског народа и срце Црне Горе и Србије. И зато на Косову се или гине или иде у живот вјечни“- снажно је свједочио Лазарево опредјељење отац Момо.
Отац Момо нас је учио да, иако живимо у апсурдима, Косвски завјет увијек треба да буде наш орјентир да и ми сами не упаднемо у апсурде.
,,Ми смо косовског предјељења. Свака сила до времена а Божија свевремена. Могу други народи доћи на Косово али ће са њега срамотни отићи. А ми ћемо бити срамотни ако Косово издамо. Нека нас буде и тројица тамо- али тамо су наше Светиње. Свети Краљ Стефан Дечански и Свети Јоаникије Девички нас чувају. Ту је Грачаница, и црква Богородице Љевишке…Боже која је то љепота!!! Па да ништа друго нема, не само српски народ него цијела Европа, да пред свијетом да прикаже Дечане, Грачаницу, Љевишку имали би сучим изаћ пред Милоша, што наш народ каже. Наш идентитет је оцртан и постоји на Косову и Метохији. Нас нема без Косова. Косово је наш идентитет. У срцу сваког од нас дубоко је урезан Косовски завјет. Он је душа душе Србинове“-говорио је отац Момчило о Косову које је много волио као и сваки Србин свјестан свог идентитета да је, како је говорио, ,,прави Србин јер је Црногорац”.
Архијерејски намјесник бококоторски протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић упокојио се 29. априла 2020. године у 76 години земног живота.
Отац Момо Кривокапић рођен је 1. јула 1945. у Херцег Новом. У Београду је завршио Богословију Светог Саве, а касније и Богословски факултет. Рукоположен је за ђакона 31. августа 1969, а за за јереја 7. септембра 1969.
У септембру 2019. године навршило се 50 година свештеничке службе пароха Кривокапића, који ће остати упамћен по својим бритким ријечима, љубави према Богу и свом народу.
Његовог оца, који је био парох у Бијелој, са још неколицином свештеника Мирополије црногорско-приморске, протјерују са парохија, а у своју епархију их прима тадашњи Епископ зворничко-тузлански Нектарије (Круљ). Отац Mомчило од своје друге године дјетињство проводи одрастајући уз благородно становништво околине Добоја. Од најранијег дјетињства, учећи се Јеванђељу, знао је да ће кренути очевим стопама.
Са 14 година, 1. септембра 1959. године, одлази из родитељског дома, као ђак Београдске богословије. Пред крај свог средњошколског школовања, упознаје своју будућу супругу Смиљку Милин, ћерку чувеног професора доктора Лазара Милина. Након завршене средње богословске школе, уписује Православни богословски факултет у Београду. 1967. године. На самом почетку студија, умире му отац у својој 53. години, а бригу о његовом даљем школовању преузима блаженопочивши Владика Сава Шумадијски, који га прихвата као свог сина. У току студија, 1967. године, добија позив за одслужење војног рока.
Декан му излази у сусрет и он у септембру полаже читаву трећу годину, одлази у војску, а 1969. године, паралелно са завршетком војног рока, приводи крају и своје студије теологије. Добија стипендију за наставак школовања на Оксфорду. У исто то вријеме, добија позив од старога протојереја Богобоја из Котора да дође и да га наследи на његовој парохији. На чуђење својих професора, млади Момчило осјећа призвање и без дилеме прихвата позив. Иако је све друго што му се нудило било звучније, логичније и примамљивије, он је дубоко био сигуран да је то једина исправна одлука. У одлуци да прихвати позив оца Богобоја, подржао га је и Свети Јустин Ћелијски, код кога је отац Момчило као студент често у манастир Ћелије одлазио.
Тако, умјесто да постане доктор психологије на Оксфорду, отац Момчило са својом супругом, бира тежи пут и долази у Котор, да буде нешто много више, да у овим најтежим временима за нашу Цркву, узме Христов Крст и буде буде Његов апостол.
У то богоборно вријеме, кад се по његовом свједочењу, раније сазријевало, млади свештеник Момчило са нашом Црквом пролази голготу комунизма. Отац Момо на сваком кораку свједочи да је спреман да и животом брани Ријеч Светог Јеванђеља и као први ректор Цетињске богословије из периода обновљеног рада од 1992. године. Спремност да ризикује, да све жртвује и да увијек на прво мјесто стави служење Богу и народу, препознала је, не само његова паства, већ Бока Которска и цијела Црна Гора, а и шире, те он постаје један од најсјајнијих светионика наше цијеле Цркве.
7. септембра, те 1969. године, на Светој литургији на којој је рукоположен, нови млади двадесетчетворогодишњи парох надахнуто бесједи и улива наду многобројним вјерницима који су се тада окупили у которском храму, што је без престанка чинио пола вијека.
Његова очинска љубав многе од нас је научила шта значе оне ријечи светог апостола Павла: Јер ако имате и хиљаде учитеља у Христу, немате много отаца.
