Колико је лако вирусу да побегне из лабораторије и да ли се то већ дешавало?
Упозорење – овај чланак садржи експлицитне слике
Недавне америчке тврдње да је ковид највероватније потекао из лабораторије под контролом кинеске владе постављају нова питања о пореклу пандемије која је прву пут захватила свет пре три године.
Доктор Роберт Редфилд, који је био директор америчког Центра за контролу и превенцију болести од 2018. до 2021. године, рекао је америчком конгресном панелу да верује како је ковид највероватније резултат случајног цурења из лабораторије у Кини.
Његов мишљење се поклапа са оним шефа ФБИ-ја Кристофера Реја, који је изјавио америчкој телевизијској мрежи Фоx News да “ФБИ већ неко време сматра да је порекло пандемије највероватније потенцијални лабораторијски инцидент”.
Многи научници истичу да нема доказа да је вирус процурео из лабораторије, а друге америчке владине агенције извукле су другачије закључке.
Не постоји, дакле, консензус око порекла епидемије – чак ни у оквиру саме америчке владе – али колико би лако било вирусу да побегне из неке лабораторије?
И да ли се то већ дешавало?
Смртоностна епидемија
Јесте – смртоносни вируси су раније случајно били пуштани из лабораторија у центрима великих градова – а можда ниједан од њих није био опаснији од великих богиња.
Пре него што је искорењена 1977. године, сматра се да је ова болест убила више од 300 милиона људи само у 20. веку.
Ово објашњава зашто је изненадна дијагноза Џенет Паркер, четрдесетогодишње медицинске фотографкиње са Универзитета у Бирмингему, у августу 1978. године била дочекана са ужасом.
“Била је то болест од које су сви плашили; није завладала паника само у Бирмингему, завладала је и у влади и у СЗО-у, зато што се ова болест поново појавила”, каже професор Аласдер Гедис, који је био дежурни лекар за заразне болести у болници источног Биргмингема у време ширења вируса.
Велике богиње, које су заразне и убијају око трећину заражених, биле су коришћене у експериментима у универзитетским лабораторијама.
Питање како се тачно Паркер заразила великим богињама никада до краја није добило одговор.
У владином извештају каже се да је пренос вируса морао да се деси на један од три начина – ваздушним струјањем, личним контактом или контактом са контаминираном опремом.
Због изолације и мера карантина које су одмах стављене на снагу, једина особа која се заразила болешћу поред Џенет Паркер била је њена мајка.
Паркер је умрла, док се њена мајка опоравила од блаже инфекције, али је епидемија однела још два живота.
Њен отац Фредерик (77) умро је од застоја срца док је био у карантину, за који се мисли да га је изазвао стрес због ћеркине болести, а професор Хенри Бедсон, који је водио лабораторију за велике богиње у Бирмингему, извршио је самоубиство.
Максимална безбедност
После инцидента, власти су преиспитале опасности од још једног потенцијалног цурења из лабораторије и предузете су мере да се смањи број локацији на којима се чува вирус.
Према споразуму СЗО-а из 1979. године, једина два преостала званична места на којима се чува живи вирус великих богиња је у Центру за контролу болести у Атланти, у САД, и у лабораторији Вектор у Новосибирску, у Сибиру, у Русији.
Ове лабораторије су одабране зато што спадају међу најбоље и најбезбедније на свету, али су се и саме суочиле са неким забрињавајућим инцидентима.
Радници ЦДЦ-а 2014. године нису правилно деактивирали узорке антракса на којима су се вршили експерименти, потенцијално угрозивши десетине људи (од којих нико заправо није био заражен).
У експлозији гаса у Вектору 2019. године, разбили су се прозори на једној од зграда, и један радник је завршио на интензивној нези са тешким опекотинама.
Власти су, међутим, саопштиле да у несрећи није дошло до биолошке контаминације.
Смртоносне грешке
Други инциденти у лабораторијама високе безбедности завршили су се заражавањем особља и људи који су живели у близини.
Установе у Француској појачале су мере сигурности након што је научница умрла 10 година након што се посекла на комад опреме.
Емили Жомен је умрла 2019, у 33. години, деценију након што је била изложена заразним протеинима званим приони који изазивају болест лудих крава код стоке и Кројцфелд-Јакобову болест код људи.
Упркос томе што је била свесна да је потенцијално заражена, није постојала вакцина нити метод лечења које су лекари могли да примене да би је излечили.
Грешке у биофармацуетском погону у Ланџоуу у североисточној Кини 2019. године довеле су до заражавања више од 10.000 људи опасним типом патогена.
Против отпадних гасова коришћени су дезинфектанти којима је истекао рок трајања на локацији на којој су се правиле животињске вакцине за заштиту од бактерије бруцеле.
То јој је омогућило да се рашири на раднике на оближњем истраживачком институту, а потом на још хиљаду људи у самом граду.
Иако је ретко смртоносна, она производи симптоме налик грипу који могу да изазову дугорочне проблеме, а током Хладног рата су је у биолошко оружје претварали и САД и СССР.
Хиљадама људи била је потребна медицинска помоћ и исплаћена је велика одштета.
Ови случајеви далеко су од јединствених и разне друге грешке доводиле су до тога да се радници и оближњи становници заразе од лабораторија.
Мистериозно цурење
Има и случајева када су болести побегле из лабораторија, али узрок никада није утврђен.
Радник из установе у Тајпеју на Тајвану се 2021. године заразио ковидом-19 док је радио на вирусу.
Истрага је показала да надзор у лабораторији “није био довољно строг”, али никад није утврђено шта је тачно пошло наопако.
Било је спекулација да је можда дошло до удисања вируса у лабораторији или због скидања заштитне опреме погрешним редоследом.
Мистериозна цурења из лабораторија се свакако дешавају, али да ли је то био извор првобитног ширења ковида-19 у Кини који је изазвао пандемију или се пребацио природним путем са дивљих животиња на људе, тек треба дефинитивно да се утврди.
