Међу 93 генерала Павелићеве марионетске државе, фрапантан податак је да је њих 13-оро било српске националности. Готово сви су уживали важне положаје, а неки од њих су чак били и носиоци највиших усташких одликовања “за заслуге”. Већина их је преживела рат, као амнестирани и као сасвим слободни грађани. Поставља се отворено питање, ко су они и за чије су интересе радили?
Усташка НДХ основана је 11. априла 1941. године, а у јануару 1942. поглавник Анте Павелић издао је наређење да се установи парламент нове државе – Хрватски државни сабор. Његови чланови нису били бирани јер су све странке биле укинуте, већ их је постављао Павелић лично. Председништво је имало пет чланова, а један од њих био је Србин – др Саво Бесаровић, предратни адвокат, колега са студија и лични Павелићев пријатељ. Средином рата Бесаровић је постао министар у НДХ. Он је био само један од Срба који су имали истакнуту улогу у усташкој држави – рецимо да је од укупно 93 генерала у НДХ, 13 њих је било српског порекла, а били су на врло истакнутим положајима.
Наиме, доста аустроугарских високих официра Срба, Хрвата и Словенаца прихватило је погодности које им је понудила војска Краљевине СХС. Иако су поражени у нетом завршеном рату, нашли су се на победничкој страни, и то са вишим чиновима: командант ратног ваздухопловства Аустроугарске, генерал Милан Узелац, Рудолф Мајстер, адмирали Метод Кох, Драгутин Прица… Из те групе су поменута тринаесторица Срба који су се ставили у службу Павелићеве Независне Државе Хрватске, а да ствар буде и гора у тој квази држави имали су чинове генерала.
Србин рођен у Мађарској Милан Узелац (1867-1953), захваљујући истицању у служби, у чину потпуковника 1912. године био је постављен за првог команданта аустроугарског ратног ваздухопловства. За време његовог командовања, уочи и током Првог светског рата, аустроугарско ваздухопловство је нарасло у озбиљан и самосталан род војске. Његове ескадриле ратовале су на источном (руском), италијанском и балканском фронту. После рата настанио се у Петрињи, у Хрватској, и ту сачекао да му Министарство војске и морнарице Краљевине СХС повери реорганизацију војног ваздухопловства.
У пензију је отишао 1923. године, али је остао активан у југословенској авио-индустрији као акционар и члан управног одбора фабрике “Икарус”.
По успостављању Независне Државе Хрватске, у априлу 1941. године, одазвао се на понуду усташког режима да у чину почасног генерала активира у формирању ваздухопловства НДХ. Усташама је из политичких разлога било потребно да у својим редовима имају угледног и високорангираног Србина, што је касније коришћено у пропагандне сврхе како би се показала тобожња жеља за интеграцијом Срба у НДХ, а са друге стране да би се репресије и геноцид према Србима показао не као део пројекта етничког чишћења већ борбе против “нелојалних грађана”. Узелац је напустио активну службу у новембру исте године, али је до краја постојања НДХ подржавао.
