Поводом 200 година од рођења Бранка Радичевића у суботу 13. априла одржано је духовно-поетско вече ,,Бранко, Његош и Косовски Завјет” у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, на којем су говори свештеник Јован Милановић, ректор Карловачке богословије и мр Милорад Дурутовић, пјесник и књижевни критичар. У у културно-умјетничком програму наступио хор Карловачке богословије. Модератор ове вечери био је Борис Мусић
Ректор Карловачке богословије је у уводном обраћању истакао да осјећа велику част и радост што се баш јубилеј 200 година од рођења Бранка Радичевића обиљежава и у крипти подгоричког Саборног храма:
Он је нагласио да су Петар II Петровић – Његош и Бранко Радичевић били и остали носиоци луче – лученосци дивнога Српског језика:
,,Чудесно је да је управо 1824. када је рођен велики Бранко Радичевић тих година после мање успешног Првог Српског устанка и успешнијег Другог Српског устанка тада Српски народ и сви народи Балканиа кренуо да се бори за Крст Часни и слободу златну. Заједно са том слободом порађао се и рађао и израњао Српски језик, тај чудесни језик који нас све повезује и чини да будемо разумљиви једни другима и управо Бранко а уз њега раме уз раме или обрнуто Његош (Петар II Петровић – Његош) Свети и часни а уз њега Бранко, били су и остали носиоци луче – лученосци тога дивнога језика и велики је благослов и радост да је то тако”.
Прота Јован је подсјетио да су Његош и Бранко Радичевић грлећи романтизам уткали у њега и оно епско и народно:
,,Треба знати да у време у ком се развија и настаје њихова поетика то је време великих и бурних промена на тлу Европе целе, то је бреме великих и бурних промена на тлу Балкана и сам наш род. Обојица су били свесни одговорности коју су имали и један и други су заправо грлећи тај дивни романтизам, свако на свој начин се трудили да уткају у тај сензитивни, осјећајни стих свој, оно епско и народно и ко год је читао “Ђачки Растанак” а позивам све оне који то нису да то учине, они ће видети у њему не само једну распевану рапсодију Бранкову у Сремским Карловцима него ће препознати у њему у том ђачком растанку, том чудесном романтичарском епу, препознаће предивне стихове преплитања који нам откривају и објашњавају у ком правцу треба да иде Српска поетика тога времена али истовремно у ком правцу иде поетика и Бранкова и Његошева”.
Он је закључио да су и Његош и Бранко Радичевић своје пјесме темељили на дубокој вјери у Бога:
,,Оно што је чудесно јесте да су обојица своје песме како то видимо код Његоша, а исто тако и код Бранка, темељили на дубокој вери у Бога, на свести о томе да је Бог давалац свих добара и да је Бог тај који открива дубоко и дарује свакоме ониме који у себи нађе тај извор речи, слова, словесности, дарује му дар песништва. То ће Бранко и велики, дивни Ловћенски Тајнивидац – Његош да пројави кроз неколико епова и песама”.
Прота Јован је истакао да су два краја која су чувала светињу Косова и Метохије управо Црна Гора и горе Српска Војводина, а посебно Срем, те да Његош и Бранко Радичевић у есхатолошком смислу јесу срећни јер свједоче да је Косовски Завет жив у њиховом Српском народу:
Мр Милорад Дурутовић је рекао да су Његош и Бранко Радичевић својим далековидим погледима одредили и етику и поетику српске модерне књижевности и културе:
,,Српски народ имао је несрећу да оба пјесника, Његош и Бранко, кратко поживе, али и срећу што су ова два пјесника својим далековидим погледима одредили и етику и поетику српске модерне књижевности и културе. Његош је у својим дјелима, посебно у драмском спјеву „Горски вијенац“ тематизовао, односно извршио кодификацију видовданске ектике – косовске завјетне мисли. С друге стране, Радичевић је био сасвим другачији пјеснички дух, лирски артикулисан, мада је и сам сачинио неколике епско-лирске пјесме. Сасвим је могуће да је на Бранкову заинтересованост за епску културу могао утицати Његош”.
,,Ријетки су српски пјесници што су језику приступали раскошно и лепршаво како је то чинио Бранко Радичевић. Слутио је још и владика Његош да Радичевић тежи у језик српски увући нешто од сопствене нарави, те се у једном писму повјеравао и Вуку Караџићу: „Бранко је приличан прољећњему лептиру који лети са цвијета на цвијет: он исто по запуштеној српској ливади ради.” – закључио је он.
Он је потом подсјетио да је Бранко Радичевић сасвим тачно знао шта је поезија, где су њени извори, гдје су јој будући правци, границе и страдања:
,,Заиста, лако нас завара то што Бранкова поезија „звучи блиско и обично, али она је „настала у некој великој даљини, те отуда „има сакралност почетка, иако је историјски лако доказати да то није почетак, и да она није чак ни релативно самоникла, али Бранко се „доживљава као први, као први човек коме је пала на ум идеја да речи сложи у стихове, и који је према томе сасвим тачно знао шта је поезија, где су њени извори, где су јој будући правци, границе и страдања”.
,,Сасвим је могућно утврдити да је српска поезија, српска умјетничка поезија, са појавом Бранка Радичевића први пут након Косова, након наших тугованик за Косовом, стварно и гласно запјевала, метром који нас нагони да дословно пјевамо његове пјесме, језиком који нас наводи да се грлимо и милујемо, као дјеца”- поручио је Дурутовић.
Извор и фото: Фејсбук страница Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици
