Пише: Тихомир Бурзановић
У Црној Гори је, изгледа, поново откривена тајна демократије: избори више нијесу неопходни. Довољно је пронаћи 1008 људи, поставити им неколико питања, убацити одговоре у рачунар, додати стандардну грешку, мало постстратификације, мало пондера и – воила! – добили смо нову власт, нову опозицију, нове побједнике, нове губитнике и, што је најважније, нову тему за телевизијске дуеле.
Ако се резултат некоме не допадне, нема разлога за нервозу. Сачекајте неколико дана. Стићи ће нова анкета. А ако ни она не одговара – сачекајте још мало. У овој земљи је, изгледа, лакше пронаћи нову анкету него нову већину.
И управо зато истраживање Спектрум Аналитике о рејтингу политичких партија у Црној Гори заслужује озбиљну пажњу. Не зато што га треба унапријед прогласити нетачним, нарученим или намјештеним, него управо супротно – зато што истраживања јавног мњења морају бити довољно озбиљна да издрже јавну сумњу.
Према подацима који су објављени, истраживање је спроведено од 11. до 23. априла 2026. године, на узорку од 1008 пунољетних грађана Црне Горе. Наводи се двоструко стратификовани PPS узорак, случајни избор испитаника унутар дефинисаних пописних кругова, као и постстратификација по полу/роду, годинама и националној припадности. Приказана је и стандардна статистичка грешка од ±3,01 процентних поена за појаве са инциденцом од 50 одсто, уз интервал повјерења од 95 одсто.
Све звучи веома озбиљно. Скоро академски. Још само да се на крају графикона појави латински цитат и човјек би помислио да је ријеч о резултатима пописа становништва, а не о политичкој температури земље у којој се расположење бирача мијења брже од састава парламентарне већине.
Према резултатима који се сада пласирају, ДПС је на 27,6 одсто, ПЕС на 18,6, ДНП на 10,1, Европски савез 9,9, НСД 8,2, УРА 6,4, Демократе 6,0, Бошњачка странка 5,9, СНП 1,6, Алтернатива 1,5, Покрет за Црну Гору 1,0 и Преокрет 0,9 одсто. И ту почиње прави проблем. Не са процентима. Него са питањем – шта они заправо значе?
Када анкета почне да личи на политички хороскоп
У озбиљном истраживању јавног мњења проценат није пророчанство. Он је процјена. Али у Црној Гори проценат из анкете врло брзо постане политичка чињеница. Данас неко има 18,6 одсто. Сјутра је „друга политичка снага“. Прекосјутра је „најизгледнији партнер“. А до краја седмице већ се прави коалициони споразум, распоређују министарства и одређује ко ће сједјети до прозора. Све на основу 18,6. Још само фали да се објави: „ПЕС улази у повољан политички период. Јупитер му је у сјеверном региону, док ДПС-у Сатурн пролази кроз централну Црну Гору.“
Јер када се прочита да је ПЕС лидер на сјеверу, ДПС стабилан у централном и приморском дијелу, да млади више подржавају ПЕС, старији ДПС, да жене више гласају ДПС и УРА, а мушкарци НСД – добија се утисак да је Црна Гора коначно добила политички натални хороскоп. Није више питање за кога гласате.
Сада је довољно питати: јесте ли рођени прије или послије 1970, живите ли на сјеверу или приморју и јесте ли мушкарац или жена.Заокруживање ће већ урадити статистика.
Највећи парадокс није ДПС
Најзанимљивији податак није чак ни ДПС са 27,6 одсто. Најзанимљивији је феномен да опозиција, према оваквом мјерењу, расте у тренутку када власт има више него довољно разлога да очекује супротно. То је много озбиљније од самог рејтинга. Јер ДПС данас не мора да освоји Црну Гору.
Довољно је да власт изгуби саму себе.То је можда и најједноставнија политичка лекција овог истраживања.Опозиција не мора увијек бити бриљантна да би расла. Понекад је довољно да власт буде довољно збуњена. Понекад је довољно да се владајућа већина међусобно објашњава, преговара, уцјењује, разилази, враћа, реконструише, поново договара и на крају саопшти да је све стабилно.
У Црној Гори је ријеч „стабилно“ у посљедње вријеме постала нешто попут ријечи „оригинал“ на пијаци. Што је чешће чујете, то више пожелите да провјерите етикету.
Ако опозиција, која наводно „фактички не постоји“, има 27,6 одсто, онда имамо само двије могућности.Или анкета озбиљно прецјењује опозицију. Или власт озбиљно потцјењује бираче. Треће могућности нема.А постоји и четврта, политички најнезгоднија: можда опозиција ипак постоји, само је власт толико заузета сопственим унутрашњим проблемима да је не примјећује.
Статистичка грешка није украс
Посебан проблем у јавној интерпретацији анкета јесте то што се стандардна грешка често користи као декорација. Напише се ±3,01 одсто и све изгледа научно. Као да се политичким процентима управо додијелио сертификат ИСО. Али стандардна грешка није чаробни штапић. Ако једна странка има 27,6, а друга 18,6, ту постоји велика разлика и она је политички релевантна. Али ако неко има 6,0, а други 6,4, онда је веома неозбиљно од те разлике правити драматичну политичку побједу.
Исто важи за странке које су испод два одсто. Разлика између 0,9 и 1,0 одсто није промјена политичке историје Црне Горе. То је разлика коју човјек може направити тако што ће у анкети погрешно заокружити ред изнад.
Зато је питање: како су третирани неодлучни бирачи? Колико испитаника није жељело да одговори? Колико њих је рекло „не знам“? Колико је одбило да каже за кога би гласало? Да ли су проценти рачунати од свих испитаника или само од оних који су декларисали партијску преференцију? Како се поступало са онима који кажу да би изашли на изборе, али не знају за кога би гласали?
То нијесу ситнице. То су управо она питања од којих зависи да ли гледамо политичку слику или статистичку акварел технику.
А онда долазе национални пресјеци
„Највише Срба гласа ПЕС.“ „Половина Црногораца гласа ДПС.“ „Бошњаци доминантно подржавају Бошњачку странку.“ „Млади ПЕС.“ „Старији ДПС.“Све је то политички занимљиво. Али може постати веома опасно ако се претвори у стереотип. Црна Гора није скуп од неколико политичких племена са уредно распоређеним чланским картама. Нити сваки Србин гласа исто.Нити сваки Црногорац гласа исто. Нити сваки Бошњак гласа исто. Нити сваки млади човјек гласа ПЕС зато што је млад, нити сваки старији бира ДПС зато што има више година.
Ако се од анкете направи мапа по којој свака националност има своју странку, сваки пол своју партију, а свака генерација свој политички пулт – онда више не истражујемо друштво. Ми га карикирамо. И управо ту треба бити опрезан.
„Србија жели да заустави Црну Гору на путу ка ЕУ“
Овај податак је посебно интересантан. Ако грађани сматрају да Србија жели да успори или омета европске интеграције Црне Горе, онда је то вриједан податак о перцепцији грађана.
Али перцепција није доказ. Ако 60 одсто грађана вјерује да киша пада зато што је премијер отворио кишобран, то је занимљив податак за психологе. Али киша због тога неће почети да пада политичком одлуком.Исто тако, истраживање може показати шта грађани мисле о утицају Србије. Не може само на основу њиховог одговора доказати шта Србија стварно ради. То је разлика између истраживања јавног мњења и политичког памфлета.
А сада долазимо до истраживача у анкети
Најзабавнији дио цијеле приче почиње када политичари почну да тумаче анкету.
Мирко Миличић из НСД-а поручује да „знају ко стоји иза истраживања“, да знају ко је рекао да притисне „делете“, говори о налогодавцу и најављује нову анкету која ће, како тврди, „подупријети истраживачеве маштарије“. То је сјајна политичка драматургија.Имамо истраживача.Имамо налогодавца. Имамо мистериозно дугме „делете“. Имамо другу анкету која тек долази. Имамо маштарије. Фали још само музика из крими серије и кадар у којем неко у мраку брише Excel табелу.
Али озбиљно: ако постоје докази о манипулацији, нека буду објављени. Ако постоје докази да је истраживање наручено са унапријед задатим резултатом, јавност има право да их види.Ако постоје докази да је нешто обрисано, нека се покаже шта је обрисано.
Јер није довољно рећи „сви знамо“. У Црној Гори сви наводно све знају.Само се никако не може пронаћи онај који зна гдје су докази. И управо зато је и друга страна дужна да покаже максималну транспарентност.
Ко је наручио истраживање? Ко га је платио? Ко је написао упитник? Ко је радио терен? Колико је било одбијених анкета?Како су пондерисани одговори? Како су формирани подузорци? И, најважније – гдје је комплетан оригинални извјештај?
Јер ако јавност треба да вјерује резултатима, није довољно показати јој насловну страну и неколико лијепих графикона. Демократија није PowerPoint презентација.
Ако је анкета тачна, власт има проблем
И ово треба јасно рећи. Критиковати методологију није исто што и одбацити резултате. Ако су резултати приближно тачни, онда владајућа већина има озбиљан политички проблем. Не зато што ДПС има 27,6.Него зато што власт није успјела да политички капитализује чињеницу да управља државом. То је огромна разлика. ДПС више нема ону институционалну моћ коју је имао деценијама. Нема монопол над државом. Нема контролу над свим полугама система. Нема одговорност за сваки проблем. А ипак, према овом истраживању, убједљиво је први. То би требало да забрине власт много више него сам ДПС.
Јер ако грађанин незадовољан влашћу не прелази једној новој алтернативи, него се враћа старој власти, онда проблем није само у опозицији. Проблем је у томе што нова власт није успјела да постане довољно увјерљива нова нормалност.
Најгора могућа вијест за власт
Ако је анкета тачна, најгора вијест за владајуће партије није то што ДПС расте. Најгора вијест је што се очигледно враћа сјећање на ДПС као политичку алтернативу. А то се дешава само када грађани почну да заборављају разлоге због којих су га смијенили. То је политичка законитост. Грађани ријетко враћају бившу власт зато што су изненада постали њени обожаваоци. Чешће је враћају зато што су разочарани садашњом. Зато би свака владајућа партија требало да прочита ову анкету не као пријетњу ДПС-а, него као упозорење себи.
Ако је ДПС први, питајте зашто. Ако ПЕС пада, питајте зашто.Ако НСД пада у односу на очекивања, питајте зашто. Ако се власт међусобно свађа, питајте ко од тога профитира. Одговор је углавном – онај који сједи са стране и чека.
И на крају- избори
Најпоштенији закључак о овом истраживању јесте да га не треба ни славити ни спаљивати.Треба га провјерити. Треба га упоредити са другим релевантним истраживањима. Треба инсистирати на транспарентности. Треба гледати трендове, а не једну децималу. И треба имати на уму да се анкета спроведена у априлу не може аутоматски користити као прецизан опис политичке ситуације неколико мјесеци касније.
Јер Црна Гора није лабораторија са стабилном температуром.Овдје један састанак промијени већину. Једна изјава промијени насловнице. Једна свађа промијени коалицију. Један амандман промијени расположење. А једна анкета промијени телевизијски програм. Зато је можда најбољи коментар цијеле ове приче управо онај који би требало да буде најдосаднији:
Видјећемо на изборима.
То је једина анкета у којој нема постстратификације, пондерисања, тајанствених табела, неодлучних испитаника, методолошких фуснота и дугмета „делете“. Тамо човјек дође, добије листић, заокружи и оде. И нема другог круга анкете да поправи резултат.
Зато, док се у Црној Гори буду множила истраживања која нам са децималном прецизношћу објашњавају шта народ мисли, ваља сачувати мало здраве сумње.Јер у земљи у којој се владајуће већине састављају као ИКЕА намјештај – прво недостају два шрафа, онда се појави вишак једне даске, а на крају нико не зна гдје је упутство – било би заиста претенциозно очекивати да ће политички рејтинг стати мирно у једну табелу.
А ако ускоро стигне нова анкета која ће показати баш оно што овој првој недостаје, немојмо се изненадити. Ако прва каже једно, друга друго, трећа треће, а четврта „потврди тренд“, можда смо коначно пронашли нови црногорски модел демократије:
Не бирамо власт на изборима – бирамо анкету која нам се највише допада.
А избори? Избори ће, као и увијек, покварити све. Показаће ко је стварно имао подршку.Ко је прецијенио себе.Ко је потцијенио противника. Ко је наручивао графиконе. Ко је читао графиконе.И ко је, између свих тих процената, заборавио ону најважнију ствар:
Грађанин није број у табели.
Грађанин је онај који на крају заокружи. И, за разлику од анкете, његову одлуку више нико не може да „преспе“, „коригује“, „пондерише“ или – што би рекао Миличић – притисне делете.
Црној Гори не треба магија, него политичка терапија
И шта нам, на крају, остаје после свих процената, графикона, стратума, постстратума, националних пресјека, мушкараца, жена, младих, старих, сјевера, центра, приморја и мистериозног дугмета „delete“?
Остаје једна прилично непријатна истина: црногорска политика више не личи на политички систем који тражи рјешења, већ на пацијента који сваког јутра мјери температуру и онда расправља са термометром.
Један термометар покаже 27,6. Други 26,3. Трећи каже 20,2. Четврти можда каже 15,1.И онда се умјесто питања „шта је пацијенту?“ покрене расправа о томе ко је купио термометар. То је, отприлике, ниво политичке медицине на којем се тренутно налазимо.А симптоми су већ прилично јасни.Власт се свађа са собом, опозиција се враћа из политичког мртвила, партије се комадају и преслажу, коалиције трају док траје интерес, идеологије се мијешају као коктели на будванској плажи, а јавност се сваког понедјељка обавјештава ко је политички оздравио, а ко је пао у кому.
При томе сви имају једну заједничку дијагнозу:
За све су криви други.
Власт каже – крива је опозиција. Опозиција каже – крива је власт. Једни кажу Србија.Други кажу Запад. Трећи кажу медији. Четврти кажу тајкуни. Пети кажу истраживачи. Шести кажу бирачи. Само нико да каже оно најнеугодније: можда је проблем у политичкој понуди.
Јер шта ако грађани нијесу збуњени? Шта ако су врло прецизно незадовољни? Шта ако не гласају за неку нову политику, него кажњавају стару?
Шта ако ДПС расте не зато што је поново постао неодољив, већ зато што је актуелна власт успјела да код дијела грађана произведе носталгију за временом које су сами ти грађани смијенили? То би био прави политички скандал. Не за ДПС. За власт. Јер најгора ствар која може да се догоди новој власти није да опозиција буде јака. Најгора ствар је да грађани почну да мисле да је стара власт била мање лоша од нове. Тада се политички круг затвара.
И Црна Гора поново почиње да трчи у круг, само што сваки пут промијени мајицу.
Постоји ли чаробни лијек?
Не постоји. Бар не онај који се продаје у политичкој апотеци. Нема таблете од 500 милиграма која се зове „широка коалиција“, па да се попије после доручка и нежељени ефекти нестану. Нема сирупа „европске интеграције“ који се узима три пута дневно. Нема супозиторија „национално помирење“. Нема антибиотика против корупције. Нема вакцине против политичког лицемјерства. А, нажалост, нема ни магије.
Иако се у Црној Гори понекад чини да је магија једина област у којој још нијесмо формирали парламентарну већину.
Могли бисмо, наравно, ангажовати неку међународну консултантску кућу да направи „Стратегију за стратешко превазилажење стратешке политичке кризе“, на 487 страна, са седам радних група, девет координатора и 14 дијаграма. Послије тога бисмо могли формирати још једну комисију која би контролисала рад те комисије. На крају бисмо добили извјештај у којем би писало да је неопходно „наставити са процесом“. И сви би били задовољни.Осим грађана.
А права терапија?
Она је, нажалост, много досаднија од магије.
Зове се одговорност. Потом институције. Онда резултати. Па политичка пристојност. И, на крају, оно најтеже: спремност да се изгуби избор ако се изгуби повјерење. То је терапија коју црногорска политика најмање воли.
Јер у нашем политичком систему власт се често доживљава као трајна дијагноза, а избори као непријатна контрола коју треба одложити док се не поправи крвна слика. А не може.Избори су једини тест који не може да се понови након што видите резултат.Не можете послије изборне ноћи рећи: „Овај узорак нам се не свиђа, хајде да поновимо истраживање.“
Не можете додати три процента. Не можете избацити неодлучне. Не можете постстратумски кориговати бирача. Не можете притиснути „delete“.Зато су избори, за разлику од анкета, прилично непристојни. Покажу стварно стање. И баш зато су најбољи лијек за ову политичку патологију. Не зато што ће сами по себи излијечити Црну Гору. Него зато што могу да натјерају политичаре да схвате једну стару и непопуларну чињеницу:
Нијесу они власници државе.
Они су њени привремени управници.А грађани нијесу статистичка база.Они су власници посљедње ријечи.Зато, ако је ово истраживање тачно, власт треба да се забрине. Ако није тачно, треба да се забрине онај ко га је радио. Ако наредно истраживање покаже супротно, не треба славити ни једно ни друго.
Треба сачекати изборе. Јер у коначној дијагнози црногорског политичког организма најопаснија болест није ДФПС, није ПЕС, није НСД, није ДНП, није ЕС, није УРА.
Најопаснија болест је увјерење политичара да су важнији од грађана.
То је већ терминална фаза. А метастазе су свуда: у институцијама, партијама, медијима, јавном дискурсу, националним подјелама, политичкој трговини и бескрајној потреби да се сваки неуспјех објасни нечијом туђом кривицом.
И ту нема магичног лијека. Постоји само једна терапија. Мање магије, више институција. Мање анкета као политичких пресуда, више провјерљивих података. Мање „налогодаваца“, више доказа. Мање политичких чаробњака, више одговорних људи. И, коначно, мање страха од избора.
Јер можда Црна Гора није политички неизљечива. Можда је само предуго лијечимо погрешним лијековима. А ако баш желимо чудо, онда нека то буде једно врло једноставно чудо:
Да политичар једног дана погледа анкету у којој му пада рејтинг и, умјесто да пита „ко је ово наручио?“, упита: „Шта сам ја погрешно урадио?“
Е, то би већ била права магија. И можда једина која би ову земљу могла извући из политичке терминалне фазе.
До тада- мјеримо температуру, свађамо се са термометром и чекамо нову анкету. А болест, као што то обично бива код хроничних пацијената, у међувремену напредује
Тихомир Бурзановић
