Пише. Тихомир Бурзановић
Политичка размјена порука између званичника Србије и Црне Горе поново је показала колико су односи двије државе осјетљива тема црногорског јавног простора. Али управо зато је важно не упасти у замку у којој свака оштрија изјава постаје „криза“, а свака разлика у ставовима доказ непријатељства. Између политичке полемике и стварног међудржавног сукоба постоји огроман простор — и ту се мјери државничка зрелост.
За сада нема основа да се актуелна размјена тумачи као институционални лом у односима Подгорице и Београда. Нема конкретне мјере која би показала да је политичка реторика прерасла у озбиљну кризу. Управо зато би било неодговорно од вербалног сукоба правити драму која може додатно продубити подјеле у Црној Гори.
Али постоји нешто важније: ова полемика поново открива једно старо питање — може ли Црна Гора истовремено бити суверена држава и сачувати најбоље односе са Србијом?
Одговор би морао бити потврдан.
Црна Гора не мора да бира између државног достојанства и добрих односа са Србијом. Напротив, њен интерес је да буде довољно сигурна у сопствени државни идентитет да може са Београдом разговарати отворено, без комплекса, али и без потребе да сваку разлику претвара у национални сукоб.
У том контексту посебну тежину има позиција предсједника Скупштине Андрије Мандића. Он је политичар чија биографија и политичко дјеловање чине његов став према Србији посебно значајним, али је функција коју данас обавља изнад партијског интереса. Мандић је предсједник парламента од октобра 2023. године, а његов избор подржала је парламентарна већина.
Зато је његов најважнији задатак управо да покаже да блискост са Србијом не мора да значи подређеност Црне Горе, као што ни инсистирање на црногорској државности не мора значити непријатељство према Србији.
То је, уосталом, простор у којем Мандић може да има конструктивну улогу: да буде један од политичара који ће спуштати температуру онда када други имају интерес да је подигну. У јуну ове године, коментаришући враћање 87 држављана Србије са аеродрома у Тивту, управо је упозорио да оштра реторика може изазвати „несагледиве последице“.
Такав приступ је важан за Црну Гору. Јер Црна Гора има право на сопствену спољну политику, али има и јасан интерес да са Србијом развија што боље политичке, економске и друштвене односе.
Србија је један од најважнијих партнера Црне Горе, а везе између два друштва далеко су дубље од дневнополитичких сукоба. Зато би свака власт у Подгорици морала да разликује питања о којима се двије државе не слажу од питања у којима имају заједнички интерес.
И ту долазимо до суштине актуелне полемике. Питање није да ли Црна Гора треба да „бира страну“. Питање је да ли ће имати довољно самопоуздања да буде своја, а да притом не руши мостове према најближим сусједима.
Ако Мандић буде наступао из те позиције — као предсједник црногорског парламента, а не као представник било чије политичке адресе ван Црне Горе-његова улога може бити веома значајна. Не да поништава разлике, већ да покаже да се о њима може разговарати без угрожавања државних интереса. На крају, највећа грешка била би дозволити да Београд и Подгорица постану таоци сопствене реторике.
Црна Гора нема потребу да доказује државност сукобом са Србијом. Србија, такође, нема интерес да стабилност и суверенитет Црне Горе посматра као проблем.
На Балкану је, можда, најпровокативнија управо једноставна идеја: двије блиске државе могу бити различите, а да не буду непријатељи.
То није слабост Црне Горе. То би био доказ њене политичке зрелости.
Тихомир Бурзановић
