Пише: Тихомир Бјурзановић
Кад се државне границе претворе у политичке линије, а национални идентитет у предмет спора, остаје питање: гдје је данас српски народ заиста свој на своме?
Има нешто дубоко парадоксално у данашњој судбини српског народа. Народ који је вијековима стварао државе, подизао манастире, бранио слободу и плаћао високу цијену за право да остане свој, данас се суочава са питањем које би у свакој нормалној историјској епохи звучало готово невјероватно: гдје су границе његове државности, а гдје почињу границе његове политичке немоћи?
Србија је матична држава српског народа, али њен однос према Косову и Метохији остаје једно од најтежих националних и државних питања. Република Српска има институције, име и снажну националну свијест својих грађана, али је уставно дио Босне и Херцеговине, у оквиру поретка успостављеног Дејтонским мировним споразумом.
А Црна Гора?
Земља Његоша, Светог Петра Цетињског и старе српске духовне традиције. Земља чија је историја неодвојива од историје српског народа, али и земља у којој се данас води једна од најважнијих расправа о томе може ли српски идентитет бити слободно и равноправно живљен у савременој независној држави.
Може ли Црна Гора постати слободна српска кућа не тако што ће некоме одузети његову, већ тако што ће свакоме гарантовати право на сопствено име, језик, вјеру и памћење?
То је питање које заслужује озбиљан одговор.
ДРЖАВА СА ГРАНИЦАМА, НАРОД СА ПАМЋЕЊЕМ
Црна Гора данас има оно што многе политичке тежње немају: јасно одређен међународни државни статус, институције и границе. Али њена посебност није само у географији. Она је и у историјском насљеђу које се не може избрисати политичком одлуком, нити свести на дневнополитичке пароле.
Српска историја Црне Горе није ствар тренутне политичке воље. Она је дио ширег историјског насљеђа, видљивог у књижевности, црквеном предању, народном памћењу и дјелима историјских личности. Истовремено, савремена Црна Гора има и сопствени државни и национални развој, као и грађане који се изјашњавају различито и своје идентитете доживљавају као неспорни дио личног достојанства.
Зато је највећи изазов Црне Горе да помири своју историју са својом садашњошћу.
Није потребно порицати један идентитет да би се признао други. Није потребно умањивати црногорску државност да би се говорило о српском историјском насљеђу. И није прихватљиво да било који грађанин осјећа како мора да се одрекне свог националног имена да би био сматран лојалним грађанином државе у којој живи.
Ако је Црна Гора заиста кућа слободе, онда њена врата морају бити отворена и за Србе који у њој живе, за њихов језик, културу, вјеру и историјско памћење.
СРБИЈА И РЕПУБЛИКА СРПСКА: ДВИЈЕ РАЗЛИЧИТЕ БОРБЕ
Србија се суочава са питањем Косова и Метохије, територије коју њен Устав дефинише као свој саставни дио, док на терену постоје институције и политичка стварност које Београд не контролише у потпуности. То је чињеница која дубоко оптерећује српску државну политику и национално питање.
Република Српска, опет, има сопствене институције и значајну уставну аутономију, али није независна држава. Њен положај зависи од сложеног уставног система Босне и Херцеговине, међународних обавеза и односа политичких актера.
То су различите стварности. И не треба их мијешати. Али управо те разлике намећу једно шире питање: може ли српски народ, без обзира на то у којој држави живи, имати право на свој идентитет, културну повезаност и слободно његовање заједничког насљеђа?
Одговор би морао бити потврдан. Не зато што било који народ има право на посебне повластице, већ зато што ниједан народ не би смио бити кажњен због свог имена, језика или историјског памћења.
СЛОБОДА СЕ НЕ ДОКАЗУЈЕ ПАРОЛАМА
Ако желимо да говоримо о Црној Гори као слободној српској кући, онда та тврдња мора имати и садржај. Не могу је доказати само историјски цитати, политички говори или заставе на трговима.
Она се доказује равноправношћу пред законом. Правом на образовање и културу. Могућношћу да се српски језик и ћирилица слободно користе и његују. Правом на вјерско опредјељење. Поштовањем различитих националних осјећања и одсуством притисака да се било ко изјашњава другачије него што искрено осјећа.
Иста мјерила морају важити за све.
Српски народ не треба да тражи мање права за друге да би остварио своја. Црна Гора не мора да бира између своје независности и историјских веза са српским народом. Напротив, њена зрелост мјериће се способношћу да сачува државни суверенитет, а истовремено обезбиједи простор за различите идентитете.
Зато би свака политичка елита, без обзира на национални предзнак, морала да одговори на једноставно питање: да ли градимо државу равноправних грађана или државу у којој се једни осјећају као домаћини, а други као гости?
То питање није упућено само Црној Гори. Оно је упућено и Србији и Републици Српској.
ПОСЉЕДЊА СРПСКА СЛОБОДНА КУЋА?
Можда је управо у томе највећи парадокс данашње Црне Горе: њена државна независност није препрека српском идентитету, али њена будућност зависи од тога хоће ли тај идентитет бити прихваћен као равноправан дио њеног друштва.
Зато наслов о Црној Гори као посљедњој слободној српској кући треба разумјети као политичку поруку и позив на расправу, а не као неспорну геополитичку чињеницу. Србија је суверена држава, а Република Српска има свој уставни положај у Босни и Херцеговини. Али српско питање се не завршава на границама тих политичких оквира.
Оно се наставља тамо гдје људи чувају своју културу, вјеру, језик и породично памћење.
Црна Гора не треба да буде ничија туђа држава, али не треба да буде ни држава у којој се Срби осјећају као туђини. Она може бити заједничка кућа свих својих грађана, а да се при томе не одрекне ниједног дијела своје историје.
Јер држава није велика зато што у њој једни ућуткују друге. Велика је онда када има снаге да прихвати истину о сопственој прошлости, храбрости да поштује различитости и мудрости да будућност не гради на подјелама.
Ако Црна Гора жели да буде кућа слободе, онда у њој нико не смије бити приморан да бира између своје државе и свог народа.
То је мјера њене зрелости. И мјера слободе којој би требало да тежимо.
