Пише: Тихомир Бурзановић
У Црној Гори се и даље лакше прашта незнање него слободна мисао, а неподобан интелектуалац често је већа сметња од највећег незналице.
„Да си неписмен, био би господин у овој држави.“
Ова реченица, која се приписује стражару који се обратио Браниславу Нушићу док је писац издржавао затворску казну због критике тадашње власти, надживјела је вријеме у којем је настала. Њена снага није само у горком хумору већ и у истини коју открива: у друштвима која не подносе критику, знање није увијек предност, образовање није гаранција достојанства, а интелектуална храброст може постати отежавајућа околност.
Нушићева анегдота данас звучи као дијагноза једног менталитета који, упркос промјенама власти, политичких гарнитура и државних симбола, одбија да се промијени. Јер, шта се заиста промијенило ако се и данас више цијени послушност од стручности, подобност од интегритета, а ћутање од аргумента?
Кад је памет непожељна особина
Црна Гора воли да се представља као земља великих историјских традиција, слободарског духа и изузетних појединаца.
Са поносом се позивамо на своје писце, филозофе, научнике и мислиоце. Међутим, када интелектуалац изађе из оквира свечаног говора, пригодне академије и јубиларног сјећања, настаје проблем.
Док говори оно што власт жели да чује, он је уважени гост. Када постави питање које ремети комфор моћних, постаје непријатан. Када одбије да буде дио политичке хорске пратње, проглашава се арогантним, политички обојеним или непријатељски настројеним. А када своје ставове поткријепи чињеницама, аргументима и јавним интересом, често открива колико је крхка моћ оних који су навикли да им се нико не супротставља.
Тако интелектуалац, умјесто да буде савјест друштва, постаје његов непожељни свједок. Не зато што нужно посједује монопол над истином, већ зато што подсјећа да истина не припада ниједној партији, да јавни интерес није приватно власништво политичара и да држава није ничија прћија.
Друштво које се плаши образованог човјека не плаши се његове дипломе. Плаши се његове способности да препозна манипулацију, доведе у питање ауторитет и одбије да прихвати лаж као службену истину.
Власт се мијења, навика остаје
Једна од највећих заблуда савремене Црне Горе јесте увјерење да се промјеном власти аутоматски мијења и политичка култура.
Искуство, међутим, упозорава да нова лица не морају донијети нове вриједности, као што ни нове политичке пароле не гарантују другачији однос према слободној мисли.
Свака власт, без обзира на то како је дошла на своју позицију и којим се идеолошким рјечником служи, долази у искушење да критичаре подијели на прихватљиве и неприхватљиве. Једнима се отварају врата институција, другима се оспоравају намјере. Једни се проглашавају независним стручњацима, док се други, због исте те независности, оптужују да имају скривене политичке мотиве.
Тако настаје опасан систем двоструких мјерила у којем није пресудно шта говориш, већ ко си, коме припадаш и чије интересе твоје ријечи доводе у питање.
У таквом амбијенту интелектуална независност постаје терет. Стручност вриједи док потврђује већ донесене одлуке, а знање је добродошло све док не доводи у питање оне који одлучују. Критика се не доживљава као могућност за исправљање грешака, већ као напад који треба одбити.
А држава која сваку критику доживљава као непријатељство временом престаје да разликује лојалност од подаништва и одговорност од послушности.
Дипломе на зиду, незнање за столом
Посебно је поражавајуће када се образовање сведе на формалну потврду, а знање на украс у биографији. Дипломе се множе, титуле се нижу, академска звања се истичу, али се питање стварне компетентности све чешће потискује пред питањем политичке блискости и личне подобности.
Није, наравно, сваки човјек са дипломом интелектуалац, нити је сваки интелектуалац нужно у праву. Прави интелектуалац није онај ко зна много, већ онај ко је спреман да преиспита и оно што зна, да брани аргументе умјесто интереса и да призна грешку чак и када му истина није политички исплатива.
Проблем настаје када институције престану да награђују такве особине. Када се стручност не вреднује према резултатима, када се критичко мишљење сматра непослушношћу, а напредовање зависи више од препоруке него од способности, онда није угрожен само положај интелектуалаца.
Угрожен је квалитет читаве државе.
Посљедице се виде у образовању које губи ауторитет, у администрацији која понекад више води рачуна о форми него о суштини, у јавном простору у којем гласнији све чешће надјачавају компетентније и у политици у којој самопоуздање неријетко покушава да замијени знање.
Када незнање нема разлога да се стиди, а знање мора да се правда, онда Нушићева реченица престаје да буде анегдота.
Она постаје друштвено упозорење.
Интелектуалац као непријатељ сопствене удобности
Није, међутим, сва одговорност на власти. Интелектуална заједница и сама мора да се суочи са својим слабостима. Ћутање пред неправдом, компромиси ради личне користи, одустајање од јавног ангажмана и претварање знања у средство друштвеног напредовања доприносе стварању амбијента у којем критичка мисао губи снагу.
Интелектуалац који говори само онда када му то не угрожава позицију престаје да буде независни критичар и постаје чувар сопствене удобности. Онај који се оглашава само када је угрожена његова политичка или лична група не брани принципе, већ интересе. А онај који зна, али свјесно ћути, мора да се запита коме његово ћутање заправо користи.
Није довољно имати образоване људе. Потребни су људи који су спремни да знање претворе у јавну одговорност.
Зато интелектуалац не смије бити ни дворски савјетник власти ни навијач опозиције. Његова обавеза није да буде по вољи било којем политичком центру, већ да буде досљедан мјерилима која важе за све. Управо у томе лежи његова вриједност, али и разлог због којег често постаје непожељан.
Ко се боји слободне ријечи?
Држава која је сигурна у себе не плаши се питања. Њене институције не доживљавају критику као увреду, већ као прилику да докажу своју оправданост. Њени функционери не очекују аплауз за сваку одлуку, нити критичаре аутоматски проглашавају непријатељима.
Слобода говора, међутим, није само право да се нешто изговори. Она подразумијева и друштвени амбијент у којем човјек због изнесеног става не мора да страхује од професионалне изолације, јавног линча, затворених врата или осветничког односа институција. Формално право мало вриједи ако се његово коришћење претвори у лични ризик.
Зато је важно да се о положају интелектуалаца не говори само када неко буде изложен притиску или када се отвори неки конкретан скандал. Треба говорити о систему вриједности који одређује ко добија простор, ко има приступ институцијама, чији се аргументи чују и зашто се стручност понекад повлачи пред политичком припадношћу.
То су питања која превазилазе судбину једног писца, професора, новинара или научника. Она се тичу права сваког грађанина да живи у друштву у којем се способност цијени више од везе, истина више од пропаганде, а одговорност више од привилегије.
Господин се не постаје ћутањем
Нушићева реченица боли управо зато што је једноставна. Она разобличава друштво у којем се човјек лакше уклапа ако мање пита, мање зна или барем не показује да зна више него што је пожељно. Али њен смисао није у томе да нас увјери како је знање узалудно. Напротив, она нас обавезује да се запитамо какву државу градимо ако образовање, критичност и независност не доносе поштовање, већ подозрење.
Црној Гори нијесу потребни неписмени господа, нити образовани поданици. Потребни су јој грађани који разумију своја права, стручњаци који не тргују знањем, професори који уче ученике да мисле, новинари који постављају питања и интелектуалци који не пристају да буду декор било чије власти.
Потребна јој је власт која ће знати да разликује критику од непријатељства и друштво које неће кажњавати човјека зато што одбија да се прави да не види оно што је очигледно.
Јер господство није у титули, функцији, службеном аутомобилу или приступу центрима моћи. Оно је у достојанству, знању, одговорности и способности да се истина изговори чак и онда када није добродошла.
Ако је у једној држави најсигурнији пут до угледа ћутање, онда проблем није у онима који говоре. Проблем је у држави која је заборавила да слободна мисао није њена слабост, већ њен најважнији ослонац.
И зато Нушићева реченица и данас одјекује као опомена: није највећа несрећа када неписмен човјек постане господин. Највећа је несрећа када друштво учини да се образован човјек стиди свог знања, а слободан човјек свог гласа.
