Пише и примјећује : Тихомир Бурзановић
Постоје политичке приче које човјеку измаме осмијех. Постоје и оне због којих се тај осмијех заледи, јер иза њих не стоји никаква велика политичка филозофија, никаква историјска визија, нити идеолошка досљедност, већ стара, добро позната балканска дисциплина: како од туђег политичког капитала направити сопствену каријеру, а онда објаснити да је то, у ствари, био план од самог почетка.
Прича о Јелени Боровинић Бојовић, њеном супругу Драгану Бојовићу и политичком успону који се од 2020. године одвијао кроз различите институције, политичке савезе и односе моћи, заслужује управо такав поглед. Не зато што је забрањено напредовати, мијењати политичке ставове или основати нову организацију. Напротив. У демократији је све то легитимно.
Али легитимно не значи и неупитно. А поготово не значи да грађани морају да забораве ко је коме био политички ослонац, ко је на чијој инфраструктури градио свој утицај и ко се, када је дошло вријеме за расподјелу функција, сјетио да има и неке сасвим сопствене политичке планове.
Ако је најављено формирање Грађанског покрета „Луча“ заиста пут ка политичкој самосталности, онда јавност има право да пита: самосталности од кога, послије чијег успјеха и на чијим политичким темељима?Јер у црногорској политици, изгледа, није тешко упалити сопствену свијећу. Мало је теже објаснити ко је годинама држао шибицу.
Од 2020. до данас: од заједничке побједе до сопствених рачуница
Август 2020. године био је прекретница у политичком животу Црне Горе. Демократски фронт и остале снаге тадашње опозиције годинама су градили политички отпор власти Демократске партије социјалиста. У том процесу било је много идеологије, националних тема, политичких сукоба, али и стварне енергије људи који су вјеровали да се систем може промијенити.
Промјена власти отворила је врата новим кадровима, новим политичким каријерама и новим приликама. Једна од оних које су у том периоду добиле значајну јавну улогу била је Јелена Боровинић Бојовић. Као љекарка, стекла је професионални углед прије уласка у највише политичке структуре. У влади Здравка Кривокапића постала је министарка здравља, и то у једном од најтежих периода савремене црногорске медицине — током пандемије коронавируса.
Та функција није била поклон без обавеза. Била је прилика да се покаже да ли стручност може да надвлада политичке притиске, да ли институције могу да функционишу у ванредним околностима и да ли повјерење грађана може да се претвори у конкретне резултате. Али политичка каријера није се завршила у Министарству здравља. Услиједили су локални избори, позиција на челу листе „За будућност Подгорице“, а потом и функција предсједнице Скупштине Главног града.
Тако је некадашња министарка постала једна од препознатљивијих фигура локалне политике. У том успону значајну улогу имали су политички савези и бирачко тијело које је подржавало промјене започете 2020. године. И ту долазимо до питања које политички актери обично не воле: шта остаје од захвалности када се једном освоји позиција са које се може градити сопствена политичка инфраструктура?
У политици се захвалност ријетко уписује у статут. Али се зато врло лако избрише из политичке биографије.
Хвала, Срби! Хвала, Мандићу! Хвала, Кнежевићу!
Да се разумијемо: ни Андрија Мандић, ни Милан Кнежевић, ни Демократски фронт немају право на доживотни политички закуп било чије каријере. Нико не мора да остане у некој странци зато што је некада био њен савезник. Нико не мора да буде политички вазал својих некадашњих партнера.
Али постоји нешто што се зове политичка досљедност. Постоји и нешто што се зове поштовање према људима који су вам помогли да дођете до позиције са које данас можете да им саопштите да вам је потребан нови политички почетак. Зато би слоган једне овакве политичке приче могао да гласи:
„Хвала, Срби! Хвала, Мандићу! Хвала, Кнежевићу! Хвала свима који су нас подржали — а сада вас молимо да нам не сметате док градимо нешто сасвим своје!“
Наравно, то је сатирична формулација, а не дослован цитат било кога од актера. Али добро описује проблем који се отвара када политичка каријера почне у једном политичком табору, а затим се настави у правцу који више не одговара интересима тог табора. Управо је зато важно раздвојити двије ствари: право Јелене Боровинић Бојовић да оснује сопствени покрет и право јавности да критички испита политичку логику тог потеза. Прво је демократија. Друго је такође демократија.
Ако је „Луча“ замишљена као организација независних интелектуалаца, стручњака и грађана који нису били дио партијских структура, онда ће морати да објасни како се у ту слику уклапа политичко искуство људи који долазе из већ постојећих партијских организација.Ако се, пак, ради о политичком пројекту који окупља незадовољне кадрове из ранијих савеза, онда нема ничег спорног у томе — осим ако се такав пројекат јавности представља као нешто што нема никакве везе са политичким насљеђем из којег је настао.
Не може се, једноставно, политичка прошлост избрисати једним новим логотипом.
Од ДФ-а до „Луче“: ново име, стара политичка школа?
Према наводима објављеним у медијима, у формирању иницијативног одбора новог покрета могао би да учествује и Драган Бојовић, некадашњи функционер Демократске народне партије и посланик у Скупштини Црне Горе.Бојовићево политичко искуство и раније везе са структуром ДНП-а могле би да буду значајан организациони ресурс за нову политичку иницијативу. И управо због тога јавност има право да пита да ли је ријеч о стварно новом почетку или о прерасподјели већ постојећег политичког капитала.
Нема ништа необично у томе да бивши партијски функционери оснују нови покрет. Политичка историја Европе пуна је таквих примјера. Необично постаје тек онда када се од јавности очекује да повјерује како се са старим кадровима аутоматски добија и потпуно нова политичка култура. Јер политичка култура не настаје промјеном назива организације. Она настаје промјеном начина на који се врши власт, одговара грађанима и односи према некадашњим савезницима.
Ако је „Луча“ заиста нова политичка прича, онда нека то покаже програмом, кадровима, јасним ставовима и спремношћу да одговори на непријатна питања. Ако није, онда ће остати утисак да је у питању само нова политичка амбалажа за старе амбиције.И ту долазимо до највеће ироније: покрет који би требало да буде симбол свјетлости могао би, ако не понуди јасне одговоре, да постане још једна црногорска политичка магла.
Од Кривокапића до Спајића: политичка вјештина преживљавања
Пут Јелене Боровинић Бојовић од владе Здравка Кривокапића до извршне власти у вријеме Милojка Спајића показује колико је црногорска политика динамична, али и колико су границе између политичких блокова понекад пропусне. Од министарке здравља у влади насталој након смјене вишедеценијске власти ДПС-а, преко предсједнице Скупштине Главног града, до високе позиције у извршној власти — ријеч је о политичком успону који заслужује анализу.
Али та анализа не би требало да се сведе на набрајање функција и биографских успјеха. Важно је питати и шта је тај успон значио за политичку досљедност, шта за грађане, а шта за односе са некадашњим савезницима.
Свака власт има своје кадровске комбинације. Сваки премијер тражи људе за које вјерује да могу да обављају одређене послове. И нема ничег спорног у томе да политичари сарађују са људима са којима су раније били на различитим странама.Проблем настаје када се политичко позиционирање представља као принципијелност, а принципијелност се мјери искључиво тиме да ли је неко тренутно близу центра моћи.
Ако сте јуче били један политички избор, данас други, а сјутра трећи, то не мора аутоматски значити да сте политички недосљедни. Можда сте промијенили ставове. Можда сте научили нешто ново. Можда су се промијениле околности.
Али ако се промјена ставова увијек завршава на истом мјесту — у близини функције — онда јавност има разлога да посумња да је најстабилнији политички програм заправо онај који се не изговара наглас: остати у игри, ма ко био тренутни организатор. У том смислу, „Луча“ ће бити занимљив тест. Не зато што је нови покрет сам по себи проблем, већ зато што ће показати да ли постоји политичка идеја која је већа од личне амбиције.
„Прелетачи“ и политичка математика без стида
Јелена и Драган Бојовић нису једини људи чији је политички пут повезан са преласцима, новим савезима или удаљавањем од некадашњих политичких партнера. Црногорска политичка сцена одавно је постала простор у којем су промјене страначких дресова готово редовна појава. Неко напусти једну странку јер се не слаже са руководством. Други оснује покрет јер сматра да постојећа организација више не представља његове идеје. Трећи прихвати понуду нове власти јер вјерује да тамо може више да допринесе.
Све су то легитимни разлози — ако су стварни, ако се јавно објасне и ако се не прикривају причама о изненадном политичком просвјетљењу.Али у земљи у којој је политичка досљедност често краћег вијека од мандата, грађани су постали публика представе у којој се исти глумци појављују на различитим сценама, са новим костимима и истим апетитом за главну улогу.
Једном су у ДФ-у. Други пут у новом покрету. Трећи пут у влади. Четврти пут објашњавају да су одувијек били независни. Ако се тако настави, политички живот ће личити на позориште у којем се декор мијења, али сценарио остаје исти. Ипак, није сваки прелазак из једне странке у другу издаја. Понекад је одлазак нужан и морално оправдан. Ниједна партија нема монопол на истину, нити је свака промјена политичког правца знак опортунизма.
Зато је најважније питање једноставно: шта је политичар оставио иза себе, шта је обећао, шта је испунио и како је објаснио своје одлуке? Без тих критеријума, свако може да прогласи себе принципијелним, а сваког бившег савезника политичким непријатељем.
Порука српским лидерима: немојте поново бити политички донатори туђих амбиција
Уочи наредних парламентарних избора, српске политичке лидере и странке у Црној Гори требало би подсјетити на једну непријатну, али важну лекцију: политичка подршка није чек без покрића који се издаје свакоме ко се нађе на побједничкој листи.
Годинама су грађани, активисти и чланови политичких организација улагали вријеме, новац, енергију и лични углед у политичке пројекте за које су вјеровали да ће промијенити Црну Гору. Многи су то радили из идеолошких увјерења, националног идентитета, вјерских осјећања или жеље да институције постану праведније.
Не може се свима њима данас рећи да су били наивни и да је то једноставно политика. Али мора се поставити питање: зашто се политичке организације тако често понашају као кадровски инкубатори из којих излазе људи који, чим стекну довољно личног утицаја, закључе да им је потребан сопствени пројекат?
Зашто се политичка лојалност награђује функцијама, а не стварањем јасних правила одговорности? Зашто се кадрови бирају на основу личних односа и тренутних договора, умјесто на основу провјерљивих резултата и програмске досљедности? И зашто се сваки пут, када неко напусти политички савез, његова бивша организација затекне као да је управо открила да људи имају амбиције?
Порука Андрији Мандићу, Милану Кнежевићу и осталим лидерима који представљају српске политичке интересе у Црној Гори зато би требало да буде врло јасна. Не тражите од својих бирача да буду вјерни политичким идејама, ако ви сами не тражите од својих кадрова да буду одговорни за оно што су обећавали.
Не градите политичку снагу искључиво на популарности појединаца. Не мијешајте личну харизму са организационом стабилношћу. Не претпостављајте да ће национално или идеолошко повјерење аутоматски преживјети сваку кадровску комбинацију.
И, најважније, немојте свакоме ко вам затражи подршку одмах уступити политички простор, функцију или бирачку инфраструктуру, а потом се чудити када тај неко закључи да му више не требате. Ако постоје кандидати који су способни да воде Подгорицу, Даниловград или било коју другу општину, нека то докажу програмом и резултатима. Ако постоје људи који желе да граде нове политичке организације, нека их граде. Али подршка бирача не смије бити нешто што се приватизује, преноси са једног политичког пројекта на други и користи као лични капитал без икакве одговорности. У супротном, политички лидери ће и даље производити кадрове који ће им једног дана објаснити да су их прерасли. А грађани ће остати да плаћају рачун за туђе политичке експерименте.
Хвала, магарци: најскупља лекција политичке наивности
Сада долазимо до најнепријатнијег дијела ове приче. Када политички покрет или странка помогне некоме да дође до јавне функције, то не значи да је купио његову савјест. Када неко напусти странку, то не значи да је издао све њене бираче. Али када се одређени политички успон не може разумјети без подршке некадашњих савезника, онда је поштено да се о тој подршци говори отворено.
Зато је саркастична порука „Хвала, Срби! Хвала, Мандићу! Хвала, Кнежевићу! Хвала, магарци!“ прије свега опомена онима који политичко повјерење мијешају са безусловном лојалношћу. „Магарци“ у овој причи нису грађани који су гласали за промјене. Нису ни људи који су вјеровали да се Црна Гора може политички промијенити. Највећа грешка била би окренути цинизам према њима. Мета критике морају бити политичке елите које од грађанског повјерења праве личну имовину, као и страначки лидери који не постављају јасне критеријуме за људе којима повјеравају функције и политичку инфраструктуру. Ако се из оваквих прича не извуче никаква поука, онда ће сваки наредни изборни циклус донијети исто питање: ко је овога пута добио подршку, а ко ће је први напустити када му се отвори нека друга врата?То је, у ствари, суштина политичког цинизма. Не у томе што људи мијењају мишљење, већ у томе што се од грађана очекује да сваки пут повјерују да је нови политички почетак нешто сасвим другачије од старог.
„Луча“ као тест: свјетлост програма или сјенка амбиције?
Нови покрет има прилику да покаже да није само производ тренутних политичких односа и личних амбиција. Али то неће доказати називом, симболиком или најавом да ће окупити независне стручњаке. Док се не представе програм, оснивачка структура, начин доношења одлука и конкретни политички циљеви, јавност може да расправља о могућим мотивима, али не би требало да претпоставља да су они већ доказани.
Политичка самосталност се не доказује тиме што се напусти једна организација и оснује друга. Доказује се тиме што се прихвати одговорност за сопствене одлуке, што се не бјежи од политичке прошлости и што се грађанима нуде конкретна рјешења умјесто нових обећања. Ако „Луча“ то уради, имаће право да тражи повјерење. Ако не уради, онда ће и њено име бити само још једна метафора за политичке амбиције које су много видљивије од јавног интереса.
Закључак: нека памте и они који су подржавали и они који су подржани
Црногорска политика не пати од недостатка нових странака, покрета, коалиција и великих обећања. Пати од недостатка одговорности за стара обећања.
Зато прича о Јелени Боровинић Бојовић, Драгану Бојовићу и могућем формирању Грађанског покрета „Луча“ не би требало да буде само још једна епизода у бескрајној серији кадровских престројавања. Она би могла да послужи као повод за много ширу расправу о томе како се гради политичка лојалност, како се стиче повјерење грађана и шта се дешава када личне амбиције постану важније од политичког пројекта који је те амбиције учинио могућим.
Ни Мандић, ни Кнежевић, ни било који други лидер не могу од политичких сарадника тражити вјечну послушност. Али ни политичари који су уз подршку некадашњих савезника стекли значајан утицај не могу очекивати да њихова прошлост буде избрисана када им постане политички неудобна.
Ако Јелена и Драган имају нову идеју за Црну Гору, нека је представе. Ако имају амбицију да воде Црну Гору нека се за те позиције боре програмом и повјерењем грађана. Ако сматрају да су прерасли старе политичке савезе, нека то докажу резултатима, а не само новим именом покрета.
А српски политички лидери нека извуку поуку прије него што поново почну да дијеле подршку, функције и политичке уступке као да ће захвалност трајати дуже од једног мандата. Јер на наредним парламентарним изборима неће бити довољно само позвати бираче да поново вјерују. Биће потребно објаснити шта су добили за претходно повјерење и зашто би требало да вјерују да ће овога пута бити другачије.
А ако се на крају све поново сведе на стару балканску формулу — једни обезбиједе гласове, други преузму функције, трећи оснују нови покрет, а четврти остану да бране туђе политичке изборе — онда ће сатирични поздрав из наслова остати најпрецизнији опис цијеле представе.
Хвала, Срби! Хвала, Мандићу! Хвала, Кнежевићу!
Али овога пута, прије него што поново повјерујете некоме ко вам обећава нову политичку свјетлост, провјерите ко држи свијећу, ко плаћа струју, а ко је већ пронашао излаз из просторије. Да се, када се свјетла поново угасе, не бисмо опет питали ко је кога преварио — и зашто смо, по ко зна који пут, сами себи објашњавали да је то политика.
(крај)
Текст написан на основу текста на линку: https://www.pobjeda.me/clanak/jelena-borovinic-bojovic-na-celu-gradanskog-pokreta-luca
