Има у ватерполу један прекршај који не подразумијева директан контакт са противничким играчем, а зове се „потапање лопте”. Дешава се онда када играч, у настојању да је сакрије, лопту држи испод воде и на тај начин спречава противника да активно учествује у игри. Нешто слично, али по последицама још и горе, урадила је Влада Црне Горе, „потапајући лопту” у корист своје штете и губећи утакмицу „par forfe”, што ће рећи предајући утакмицу без борбе. Скидање гаћа пред Хрватима за сада завршено је тиме што је Влада аминовала опстанак Ранкове плоче у Морињу и одрекла се једног од својих најбољих ватерполиста, поноса црногорског спорта уопште, Зорана Џимија Гопчевића.
Али, да и од срамоте може срамотније Влада је показала недопустивим понижењем још једног од оних имена на која је Црна Гора наслањала своју историју, Петра Другог Петровића – Његоша!? Наивно вјерујући да ће овим славним именом „покрити” бруку брисањем Џимијевог имена са которског базена (јер, мисли ли су, ко може да буде против једног Његоша), Влада је обрукала обојицу. Гопчевића брисањем, а Његоша „писањем” на објекту који са Владиком Радом има везе таман колико и Марко Краљевић са телевизијом.
Да буде још и горе и још срамније, званичном (и незваничном) Загребу ови уступци нијесу ни „чорбу да засоле”, јер њиховим захтјевима – уцјенама Црне Горе као да нема краја. И неће их ни бити све док Црној Гори улазницу у ЕУ не наплате тоталним пузањем одавде до Брисела. Али, оно што и у Загребу и у Подгорици смећу с ума је чињеница да није све у писању и брисању. Има нешто и у памћењу. А памћење ће надживјети и ЕУ, с нама или без нас, свеједно. Памћење које свједочи да нема те плоче нити било којег имена које може да потре фашистичку историју „сусједа” и њене све отвореније репризе ових дана.
Да имају кичму као што је немају, Спајке и компанија би оном Радману предложили да чувени сплитски „Пољуд” преименује у стадион Степинца (таман има везе колико и Његош са ватерполом). Али, за џабе је ламентирати, нашем понирању и самопотирању, изгледа, краја нема.
Џими, легендо, нећемо те заборавити!
Владико, опрости им, не знају шта чине!
Емило Лабудовић
