Пише: Тихомир Бурзановић
Ако је 2020. година означила почетак краја вишедеценијске политичке доминације Демократске партије социјалиста у Црној Гори, онда би политичке промјене у Србији 2026. могле представљати почетак много ширег процеса: преиспитивања начина на који су Београд и Подгорица годинама функционисали као наводно супротстављени политички центри, док су њихови односи, у појединим областима, показивали више међусобне повезаности него што су званичне политичке представе допуштале да се види.
За Мила Ђукановића и његове политичке сљедбенике то је нарочито непријатна перспектива. Лакше је, ипак, деценијама објашњавати да су за све криви други, да је свака критика напад на државу, а сваки политички противник непријатељ националних интереса. Много је теже објаснити зашто су грађани, упркос непрекидним упозорењима о угрожености државе, све чешће постављали питања о квалитету институција, концентрацији моћи, богатству политичких елита и односима појединих дјелова безбједносног апарата са организованим криминалом.Јер патриотизам, када се претвори у политички монопол, постаје прилично згодан начин да се избјегне разговор о одговорности.
А одговорност је управо оно што би требало да буде централна тема и након промјена у Србији.На ванредним парламентарним изборима у Србији 25. октобра 2026. наступила је листа „Студентска листа – Студенти побеђују“, чији је носилац Илија Срдановић донијела је промјене. Али изборна промјена, сама по себи, није ни доказ да су све афере претходног система разријешене ни гаранција да ће нова власт бити другачија. Она тек отвара могућност да институције почну да раде оно што им је посао.Управо зато треба пажљиво прочитати оно што говоре представници Студентске листе, али и поставити питања на која јавност заслужује јасне одговоре.
КАДА СУ СЕ СНС И ДПС СУКОБЉАВАЛИ, А КАДА ИМ ЈЕ ОДГОВАРАЛА САРАДЊА?
Дугогодишњи политички однос Александра Вучића и Мила Ђукановића не може се озбиљно анализирати само кроз њихове међусобне оптужбе, телевизијске наступе и јавне сукобе. Потребно је разликовати најмање три нивоа: политичку реторику, институционалну сарадњу и конкретне, документоване везе између људи из њихових политичких и безбједносних структура.На првом нивоу, Вучић и Ђукановић често су представљани као симболи супротстављених политичких и националних пројеката. У таквој слици, сваки је другоме могао да послужи као идеалан противник: један као доказ да је држава угрожена споља, други као доказ да је угрожена изнутра. Таква политичка драматургија имала је очигледну корист за њихове бирачке базе. Када је непријатељ довољно велики, довољно опасан и довољно непрекидно присутан, много је лакше избјећи разговор о сопственим неуспјесима.
Међутим, политичка блискост и непријатељство не мјере се само изјавама. Мјере се и конкретним потезима, састанцима, договорима, кадровским везама, пословним односима и документима. Зато је значајно подсјетити да је на конгресу ДПС-а 2025. године Мило Ђукановић изабран за почасног предсједника те партије. То је показало да је, и након одласка са функције предсједника државе, задржао формално политичко мјесто у странци.
Питање за истраживаче није, дакле, само да ли су се Вучић и Ђукановић јавно сукобљавали. Питање је да ли су, упркос сукобима, постојали заједнички интереси у појединим областима и ко је од таквих односа имао корист. Иронија је у томе што су грађани годинама били позивани да вјерују у непомирљивост политичких табора, док су се иза политичких кулиса морали провјеравати сасвим другачији односи.То не значи да су СНС и ДПС били једна те иста организација, нити да је сваки њихов сукоб био фингиран. Значи да се њихове међусобне везе морају истраживати на основу доказа, а не прихватати као истините или неистините према томе коме политички одговарају.Ако су постојали договори, треба их документовати. Ако су постојали заједнички интереси, треба их именовати. Ако није било доказа за одређене оптужбе, онда их не треба претварати у пресуде. Демократија не почиње када једни политичари замијене друге. Почиње када престане пракса да се политичарима вјерује на ријеч, а институцијама налаже да не постављају неугодна питања.
Посебно је занимљиво када се политички односи покушавају приказати као непрекидно непријатељство, а занемарује се да су представници политичких партија учествовали на скуповима других странака, упућивали им похвале или одржавали контакте.Сваки такав догађај треба ставити у контекст. Присуство представника једне странке на конгресу друге само по себи не доказује тајни савез. Али свакако даје повода да се провјери шта је изговорено, какве су поруке послате и да ли су каснији потези одговарали јавно представљеној слици о непомирљивим противницима.Када се, дакле, говори о односима СНС-а и ДПС-а, није довољно пустити архивски снимак једног политичког обрачуна и прогласити предмет завршеним. Потребна је хронологија односа, а не збирка политички корисних анегдота.
СТУДЕНТСКА ЛИСТА — ПОЛИТИЧКА ПРИПАДНОСТ ИЛИ ПРОВЈЕРА ПРЕМА ИСТИМ КРИТЕРИЈУМИМА?
Појава Студентске листе изазвала је очекиване покушаје политичког етикетирања. Једни су жељели да је представе као продужену руку одређених опозиционих странака, други су је повезивали са старим политичким структурама, док су трећи настојали да је компромитују наводним везама са људима из Црне Горе.Међутим, озбиљна анализа мора почети од онога што су представници листе заиста рекли. У интервјуу за „Вијести“, објављеном 28. октобра 2026, Илија Срдановић говори о односима са Црном Гором, о црногорским политичарима и о будућим односима Србије и Црне Горе. У истом интервјуу Јово Бакић најављује да би, у случају да постане министар полиције, приоритет био утврђивање односа претходног режима у Србији и некадашњег режима у Црној Гори, укључујући могуће везе Вучићеве власти са кавачким и шкаљарским клановима.То је политички важна порука.
Али важна је и граница коју треба повући: најава истраге није доказ кривице. Истрага је начин да се до доказа дође.
Илија Срдановић: пријатељство без поткопавања суверенитета
Срдановић је, говорећи о односима са Црном Гором, рекао: „Бригом за Србе нећемо поткопавати суверенитет Црне Горе.“ У истом разговору поручио је: „И Милатовић и Спајић су ми драги, и доживљавам их као браћу.
“Говорећи о будућим односима двије државе, нагласио је да би изневјерио сопствена увјерења када би радио на њиховом раздору. У тим изјавама има нечега што би требало да буде нормално у политичком животу, а на простору Балкана још увијек звучи готово као новост: могуће је имати блиске националне, културне и породичне везе, а истовремено поштовати суверенитет сусједне државе. То је много здравији приступ од политике која свако питање идентитета претвара у борбу за територијални, институционални или политички утицај.Срдановићева порука заслужује да буде схваћена озбиљно, али и да буде провјеравана кроз будуће поступке. Ако је поштовање црногорског суверенитета принцип, онда тај принцип мора важити и када се не слажете са црногорском влашћу, и када су у питању Срби у Црној Гори, и када се одлучује о црквеним, језичким, образовним или спољнополитичким питањима. Право пријатељство не захтијева да се двије државе политички покоравају једна другој. Захтијева да могу да сарађују без страха да ће свака разлика бити проглашена издајом.
Мандић и Кнежевић: нису сви политичари иста прича
Срдановићев одговор о Андрији Мандићу и Милану Кнежевићу посебно је занимљив јер не нуди једну, унапријед припремљену оцјену читаве црногорске политичке сцене. О Кнежевићу је рекао да не може да мисли ништа добро, наводећи његову политичку повезаност са режимом у Београду. За Мандића је, насупрот томе, казао да је показао одређену самосталност и личност, иако му раније није био симпатичан.Може се расправљати о оштрини првог суда, као и о томе да ли је други суд довољно поткријепљен конкретним политичким потезима. Али постоји јасна разлика између политичке процјене појединца и аутоматског прихватања или одбацивања читаве политичке групације.Срдановић не поручује да ће сваки црногорски политичар који се представља као просрпски бити његов партнер. Напротив, јасно показује да ће за њега бити важно како се појединац понаша, колико је самосталан и коме су његове одлуке стварно на корист. То је разуман критеријум. Ако политичар говори о заштити Срба, а притом занемарује интересе самих грађана Србије или Црне Горе, онда национална реторика не може бити замјена за политичку одговорност. Ако други политичар показује самосталност, онда се и његови поступци морају оцјењивати појединачно, без обзира на раније несугласице.
Јово Бакић: криминал и безбједносне службе морају бити предмет истраге, а не пропаганде
Бакићева најава да ће инсистирати на утврђивању веза између претходних режима у Србији и Црној Гори отвара једно од најважнијих питања регионалне политике. Његове ријечи: „Нећу се смирити док не утврдимо шта се збивало и збива између бившег режима у Србији и некадашњег у Црној Гори.“То је политичко обећање које се мора претворити у институционални посао. Ако је било злоупотребе полицијских овлашћења, прикривања криминала, политичког утицаја на тужилаштво или сарадње појединаца из државних структура са организованим криминалом, јавност има право да сазна ко је учествовао, ко је знао, ко је наређивао и ко је омогућавао да систем функционише мимо закона. Али исти критеријум мора важити за све. Не може се борба против криминала претворити у обрачун са политичким противницима. Не може се унапријед прогласити кривим свако ко припада старој власти, као што се не може унапријед ослободити одговорности свако ко припада новој.Ако Студентска листа жели да представља промјену, онда ће се њена вјеродостојност мјерити и тиме да ли ће прихватити независну истрагу и онда када резултати буду непријатни за њене политичке савезнике.
ЦРНОГОРСКА ВЕЗА — КО ФИНАНСИРА, КО ПОДРЖАВА И КО ПОКУШАВА ДА ДИСКРЕДИТУЈЕ СТУДЕНТЕ?
Једно од најважнијих питања које се поставља јесте да ли су Мило Ђукановић или ДПС финансијски или организационо подржали Студентску листу. Одговор мора бити прецизан: у доступним изворима које сам провјерио нема вјеродостојног документарног доказа да је Ђукановић финансирао Студентску листу.Постојање такве тврдње у медијима или на друштвеним мрежама није доказ да је новац заиста уплаћен.
У септембру 2026. портал „Раскринкавање“ анализирао је тврдње којима су поједини медији и налози на друштвеним мрежама покушавали да повежу Срдановића са Ђукановићем, укључујући наводе о политичкој подршци и његовим ранијим везама са црногорским политичким и пословним круговима. Анализа је указала на ширење нетачних информација и манипулативних садржаја у кампањи против њега. То, међутим, не значи да је свако питање о могућим политичким контактима недопуштено. Значи да се таква питања морају постављати на основу доказа, а не на основу конструкција.Зато би Студентска листа требало јавно да одговори на неколико конкретних питања:Да ли је било ко из ДПС-а или окружења Мила Ђукановића финансијски помагао њену изборну кампању?Да ли су њени представници имали састанке са Ђукановићем, његовим сарадницима или људима повезаним са бившом црногорском влашћу?Да ли је било донација, услуга, логистичке помоћи или других облика подршке из Црне Горе?Ако такве подршке није било, да ли су спремни да објаве документацију о финансирању кампање у границама закона и правила о заштити личних података?То нису оптужбе. То су легитимна питања за сваки политички покрет који тражи повјерење грађана. Ако је све чисто, транспарентност је најбољи одговор. Ако постоје непознате везе, онда је њихово разјашњење важније од било чије политичке репутације.
Да ли је Радоје Звицер честитао Студентској листи из Дубаија?
Ово питање захтијева још већу опрезност. У изворима које сам провјерио нисам нашао поуздану потврду да је Радоје Звицер честитао Студентској листи из Дубаија. Таква тврдња може се провјерити само на основу вјеродостојне поруке, аутентичног налога, документоване комуникације или поуздане новинарске истраге која јасно утврђује поријекло информације.Без тога, тврдњу треба третирати као непотврђену. Али ако би се појавили вјеродостојни докази да је било који представник организованог криминала покушавао да успостави контакт са листом, то би захтијевало хитно објашњење, независно од тога да ли је контакт био добровољан, посредан или једнострано инициран. Политички покрет који се позива на правну државу не смије да има двоструке стандарде: да захтијева истрагу туђих веза са криминалом, а да сопствене контакте проглашава неважним. Ипак, не смије се заборавити ни супротно: неко може бити мета манипулације управо зато што му се приписује веза са криминалцем. Зато је провјера чињеница неопходна прије доношења било каквог закључка.
Да ли је ДПС јавно подржао студентске протесте у Србији?
За ово питање важно је разликовати подршку студентским протестима од подршке конкретној изборној листи.Према објављеним прегледима јавне подршке Студентској листи, међу организацијама које су подржале листу налазиле су се бројне српске опозиционе странке, грађански покрети и удружења. У тим прегледима ДПС и Мило Ђукановић нијесу наведени као формални подржаваоци листе. То није исто што и доказ да ниједан функционер ДПС-а никада није јавно изразио подршку студентима.Зато је неопходно прегледати конкретне изјаве, датуме, објаве и евентуалне страначке одлуке. Док се такав доказ не предочи, није оправдано тврдити ни да је ДПС организационо подржавао Студентску листу ни да никада није исказао било какву подршку студентским протестима.Питање које треба поставити ДПС-у гласи: да ли подржавате право студената у Србији да захтијевају одговорност власти и независне институције, чак и када то доводи у питање политичке структуре са којима сте раније сарађивали?
Одговор на то питање био би много кориснији од још једне серије међусобних оптужби.
Мираш Дедеић и црногорска црквена питања
У јавном простору појавиле су се и тврдње о наводној подршци Студентској листи од стране Мираша Дедеића, који дјелује као вјерски поглавар Црногорске православне цркве, чији канонски статус није признат од стране Српске православне цркве и већине православних цркава. У изворима које сам провјерио нисам нашао поуздану потврду да је Дедеић званично подржао Студентску листу.
Због тога није оправдано представљати такву подршку као утврђену чињеницу. Ако је јавна изјава постојала, треба је објавити у цјелини, са датумом и контекстом. Ако није, онда је ријеч о још једном питању које не треба претварати у политичку оптужницу.
Какав би требало да буде однос Студентске листе према Митрополији црногорско-приморској и митрополиту Јоаникију?
Изјава Срдановића о поштовању суверенитета Црне Горе може се разумјети као добар почетни оквир за односе са свим легитимним вјерским заједницама, укључујући Митрополију црногорско-приморску и митрополита Јоаникија. Међутим, не треба му приписивати ставове које није изричито изнио.Од Студентске листе би било корисно чути да ли подржава слободу вјероисповијести, аутономију вјерских заједница, међувјерски дијалог и једнакост грађана без обзира на њихову вјерску или националну припадност. То су питања која се тичу права грађана и односа државе према вјерским заједницама, а не само односа према једној цркви.Ако се жели градити пријатељство са Црном Гором, онда оно мора обухватити и оне који имају другачије национално или вјерско осјећање од већине бирача Студентске листе. У супротном би се, под новим именом, поновила стара пракса да се политичка подобност мјери припадношћу одређеном идентитетском кругу.
МЕДИЈИ И БЕЗБЈЕДНОСНО ПОДЗЕМЉЕ — ОД ИНФОРМЕРА И ПИНКА ДО СЛУЧАЈА БЕЛИВУК
Медији су важни зато што не преносе само информације него и обликују слику политичке стварности. Када се медијски садржај претвори у продужену руку политичке кампање, јавност престаје да добија информације и почиње да добија унапријед припремљене пресуде. У односима Србије и Црне Горе то је посебно осјетљиво питање, јер су медијске поруке из једне државе често постајале дио политичких сукоба у другој.
Информер и Пинк: исти критеријуми за Београд и Подгорицу
Питање понашања Информера и Пинка за вријеме власти Вучића и Ђукановића мора се анализирати кроз конкретне емисије, наслове, власничке и пословне везе, уређивачку политику и евентуалне одлуке регулаторних тијела. Није довољно рећи да су једни медији били пропагандни, а други независни. Треба показати како су извјештавали о студентским протестима, како су представљали црногорску власт, како су третирали опозицију и да ли су исти критеријуми важили за политичаре које подржавају и оне које нападају.Посебно је важно разликовати уређивачку политику медија у Србији од његовог евентуалног дјеловања на црногорском тржишту.
У том контексту, крајем октобра 2026. поново је отворено питање Информера и његовог уласка у Црну Гору. Функционер ПЕС-а Тихомир Драгаш изјавио је да је премијер Милојко Спајић забранио улазак Информера, док је Ђукановић раније омогућио улазак Вељка Беливука. То је политичка изјава Драгаша, а не сама по себи потпуна правна реконструкција свих догађаја.Зато треба провјерити тачне одлуке, правне основе и датуме, умјесто да се свака изјава политичког функционера прихвати као коначна пресуда.Исто важи за Пинк. Ако се тврди да је та телевизија имала привилегован положај или посебан политички третман у Србији или Црној Гори, таква тврдња треба да буде поткријепљена конкретним доказима.Медијски плурализам не значи да сви медији морају бити једнако наклоњени власти. Значи да ниједна власт не смије да контролише јавни простор тако да критика постане кажњива, а пропаганда постане службена верзија истине.Вељко Беливук: случај који захтијева озбиљније одговоре од политичких досјеткиСлучај Вељка Беливука и Марка Миљковића показао је колико су питања криминала, полицијских овлашћења и политичке одговорности осјетљива у односима Србије и Црне Горе.Према извјештајима Радија Слободна Европа, Беливук и Миљковић имали су забрану уласка у Црну Гору, која је укинута крајем 2020. године. У Црну Гору су ушли у јануару 2021, а потом су се нашли у средишту истрага и поступака повезаних са организованим криминалом. Тадашњи специјални тужилац Миливоје Катнић изјавио је да је забрана укинута на захтјев безбједносних служби Србије, како би двојица мушкараца била праћена.
Каснији извјештаји „Вијести“, засновани на наводима из комуникација и истражних материјала, бавили су се тврдњама да је укидање забране било повезано са интересима криминалних структура и могућом политичком помоћи током избора. Такве наводе треба посматрати у контексту конкретних истрага и доказа, а не претварати их у аутоматску колективну кривицу једне политичке странке.Управо је то посао који би нова власт у Србији, ако је озбиљна у намјери да ослободи институције, морала да подржи.
Ко је донио одлуку? На основу којих информација? Ко је знао да се забрана укида? Ко је процјењивао безбједносни ризик? Да ли је било незаконитих инструкција? Да ли су појединци из полиције поступали по налогу политичара или су имали друге мотиве?
То су питања која се могу разријешити документацијом, свједочењима, финансијским траговима и независном истрагом.
Много мање користи има од политичког надвикивања о томе ко је коме дозволио улазак, ако иза тога не слиједи утврђивање одговорности.
Дарко Шарић, Радоје Звицер и безбједносне службе: гдје престаје сумња, а почиње доказ?
У овом дијелу приче најважније је избјећи двије супротне грешке. Прва је да се занемаре озбиљне индиције о контактима између појединаца из безбједносног апарата и организованог криминала.
Друга је да се на основу појединачних порука, медијских навода или политичких тврдњи прогласи да су сви државни органи, све политичке партије или сви људи из једног политичког табора дио криминалне мреже.
Извјештаји о случају Беливук, комуникацијама које су предмет истрага и наводима о контактима појединих полицијских службеника са особама из криминалног миљеа дају довољно разлога да се инсистира на озбиљном институционалном одговору.Али тврдња да је читав сукоб Београда и Подгорице био фингиран због интереса Дарка Шарића, Радоја Звицера или било које друге криминалне структуре захтијевала би много шири и чвршћи доказни материјал.Могуће је да су поједини криминални актери имали корист од политичких сукоба. Могуће је да су појединци у службама покушавали да искористе везе са криминалним групама. Могуће је и да су одређени политички сукоби били стварни, али истовремено коришћени за прикривање других интереса. То су различите хипотезе. Не треба их спајати у једну сензационалну причу само зато што би таква прича била политички упечатљива.Највећи проблем није то што постоје сумње. Највећи проблем би био да институције одбију да их провјере. Ако постоје докази о незаконитим везама између полиције, политике и криминала, онда они морају бити испитани без обзира на то да ли воде ка људима из бивше власти, садашње власти или опозиције. То би био стварни раскид са старим системом: не нова листа непријатеља, већ исти закон за све.
ЛАЖНИ ПАТРИОТИЗАМ И ДУГО ТРАЈАЊЕ ПОЛИТИЧКИХ ЕЛИТА
Најдубљи проблем Црне Горе није само у томе ко је на власти, већ у томе како је политичка моћ деценијама била организована и како је утицала на повјерење грађана у државу. Друштво може да изгуби повјерење у институције и без формалног губитка независности. Може да сачува границе, заставу и међународно признање, а да истовремено изгуби увјерење да закон важи једнако за све.Када грађани повјерују да су правила различита за политички повлашћене и за обичне људе, држава престаје да буде заједнички оквир правде и постаје предмет неповјерења. Тада ни најгласнији патриотски говори не могу да надокнаде оно што недостаје: праведне институције, одговорну власт и могућност да се до правде дође без политичке везе.Друштво не пропада само када изгуби државу. Оно може прво изгубити повјерење у правду, институције и заједничку будућност, па тек онда осјетити политичке посљедице тог губитка. Када се богатство концентрише у уском кругу, а јавне институције губе повјерење, политичка елита може наставити да постоји формално, али њен легитимитет постепено нестаје. У том смислу, највећи проблем за Ђукановићево политичко насљеђе није само пораз ДПС-а на изборима 2020. године. То је питање да ли је систем који је изграђен током његове дуге владавине оставио довољно независне институције да саме истраже све сумње у злоупотребу моћи.
Сарказам ту није неопходан да би се видјела суштина: ако је држава заиста била толико снажна, модерна и институционално стабилна како се годинама представљала, онда не би требало да се плаши независне провјере сопствене прошлости. Ако су институције биле здраве, оне ће то показати. Ако нијесу, онда је њихова обнова важнија од политичке одбране било ког некадашњег лидера. И зато је питање одговорности далеко важније од питања политичке освете.
ШТА СТУДЕНТСКА ЛИСТА ТРЕБА ДА ОДГОВОРИ — ДЕСЕТ ПИТАЊА БЕЗ ПОЛИТИЧКЕ МАГЛЕ
Умјесто да се Студентска листа унапријед проглашава продуженом руком било које црногорске странке, потребно је затражити одговоре на питања која се могу провјерити.Да ли је Мило Ђукановић или ДПС финансирао Студентску листу?Потребан је јасан одговор, уз објављивање законски доступних података о донаторима и финансирању кампање.Да ли су представници листе имали контакте са Ђукановићем, његовим сарадницима или људима из његовог политичког окружења?Ако јесу, треба објаснити када, зашто и о чему се разговарало. Сам контакт није доказ незаконитости.Да ли је Радоје Звицер упутио честитку листи из Дубаија?Потребно је објавити аутентичан доказ ако такав постоји. Без њега, тврдњу треба сматрати непотврђеном.Да ли су ДПС и Ђукановић јавно подржали студентске протесте у Србији?
Треба разликовати општу подршку протестима од подршке конкретној изборној листи, уз навођење изјава и датума.Да ли је Мираш Дедеић званично подржао Студентску листу?Потребна је провјерљива изјава, а не преношење гласина.Какав је став листе према Митрополији црногорско-приморској и митрополиту Јоаникију?Очекује се јасан одговор о слободи вјероисповијести, положају вјерских заједница и односу државе према црквеним питањима.
Како ће се листа односити према медијима попут Информера и Пинка?Потребни су исти критеријуми за све медије: слобода изражавања, одговорност за дезинформације и одсуство политичког притиска.
Да ли ће нова власт отворити документацију о односима претходних власти Србије и Црне Горе са организованим криминалом?
Бакићева најава има смисла само ако буде претворена у независне и законите истраге.Да ли ће се истражити случајеви који се односе на укидање забрана уласка, контакте појединих полицијских службеника са криминалним структурама и могуће политичке притиске?То мора бити посао надлежних органа, уз поштовање права осумњичених и претпоставке невиности.
Да ли ће Студентска листа поштовати суверенитет Црне Горе и када се не слаже са њеним властима?То је суштински тест Срдановићеве поруке о братским односима двије државе.
Ових десет питања важнија су од политичких етикета. На њих се може одговорити документима, јавним изјавама и конкретним одлукама. И управо зато би требало да буду постављена јавно.
ОД СУКОБА И НЕПОВЈЕРЕЊА ДО МОГУЋНОСТИ НОВОГ ПОЧЕТКА
Од 2020. године односи Србије и Црне Горе пролазили су кроз различите фазе политичког приближавања, дистанцирања и међусобних оптужби.Промјена власти у Црној Гори 2020. означила је крај дугогодишње доминације ДПС-а, али није аутоматски уклонила све институционалне, идентитетске и безбједносне проблеме. Односи са Србијом остали су оптерећени питањима националног идентитета, цркве, политичког утицаја и повјерења у безбједносне структуре.
У годинама које су услиједиле, Црна Гора је наставила европски интеграциони пут, док је Србија остала суочена са споровима око квалитета демократских институција, медијских слобода и политичке конкуренције. У том оквиру, евентуална промјена власти у Србији могла би да отвори ново поглавље у регионалним односима.
Али то не значи да ће сви проблеми нестати. Нова власт у Србији мораће да покаже да ли је спремна да прихвати независне институције, да поштује сусједну државу и да прекине праксу у којој се национална осјећања користе као средство политичке мобилизације. Црна Гора ће, са своје стране, морати да покаже да је способна да води политику према Србији на основу сопствених интереса, а не искључиво као реакцију на потезе Београда.
Ако је Срдановићева порука о братству искрена, онда она мора да значи нешто више од блиских ријечи: поштовање граница, институција, политичке самосталности и права грађана да сами одлучују о својој будућности. Ако је Бакићева најава о истрази озбиљна, онда она мора да значи да ће институције истражити све релевантне случајеве, без обзира на то коме политички припадају људи који се у њима помињу. Ако је Студентска листа заиста носилац нове политичке културе, онда ће се то видјети у транспарентности, одговорности и спремности да прихвати контролу јавности. Ништа од тога не може се доказати само побједом на изборима. Побједа је почетак обавезе, а не доказ врлине.
АКО ЈЕ ПАО ВУЧИЋЕВ МОДЕЛ ВЛАСТИ, ДА ЛИ ЈЕ ДОШАО РЕД НА ЂУКАНОВИЋЕВО ПОЛИТИЧКО НАСЉЕЂЕ?
Најважније питање након политичких промјена у Србији није да ли ће се Милу Ђукановићу допасти нова власт у Београду. Није чак ни да ли ће ДПС покушати да јој се приближи, да је нападне или да пронађе начин да се прилагоди новим околностима.
Питање је много озбиљније: може ли политички модел који је деценијама опстајао на међусобном подстицању националних страхова да преживи тренутак у којем његови главни актери више немају исту моћ?Ако се покаже да је политичка конфронтација Београда и Подгорице у појединим периодима била корисна објема странама, онда би промјена власти у Србији могла да поремети читаву регионалну равнотежу. Не зато што су све разлике биле измишљене, већ зато што су стварне разлике могле бити политички коришћене за одржавање власти.
Ђукановићево насљеђе зато неће бити одређено само тиме колико ће гласова освојити ДПС на наредним изборима. Одредиће га и одговори на питања о институцијама, економској моћи, одговорности политичких елита и могућим везама појединаца из система са организованим криминалом.Исто важи и за Вучићеву политичку заоставштину.Ако нова власт у Србији истраге буде користила за обрачун са противницима, онда се суштинска промјена није догодила. Промијениће се имена, страначке боје и телевизијски студији, али ће логика власти остати иста. Ако, међутим, истраге буду независне, ако судови буду радили без политичких налога и ако се одговорност буде утврђивала на основу доказа, онда би то заиста могао бити почетак нове епохе.
Тада би се и у Црној Гори отворило питање које се годинама одлаже: да ли је могуће коначно окончати политику у којој се свака критика старог система проглашава нападом на државу, а сваки захтјев за институционалном одговорношћу покушајем политичке освете? Могуће је. Али само ако се одустане од старог правила да су наши људи увијек невини, а њихови увијек криви.
Шта ће бити са ДПС-ом?ДПС неће нестати само зато што је дошло до промјене власти у Србији. Има своје бираче, политичку инфраструктуру и историјско насљеђе које дио грађана и даље подржава.
Али може изгубити нешто што је дуго било важно за његову политичку стратегију: могућност да сваки спор у Црној Гори претвори у питање опстанка државе и да себе представи као њеног јединог поузданог заштитника.
Ако нова власт у Србији буде поштовала црногорску независност, ако престане да користи национална питања као средство политичког притиска и ако односе са Подгорицом буде заснивала на институцијама, онда ће ДПС морати да тражи одговоре на друга питања.Каква му је економска политика? Шта је оставио иза себе?
Како објашњава однос између дугогодишње политичке моћи и акумулираног богатства у врху бившег система? Како оцјењује рад институција које су функционисале током његове власти?То су питања на која се не може одговорити заставом, патриотском пјесмом или упозорењем да неко угрожава државу. И ту лежи највећи политички ризик за Ђукановића: не нужно у доласку нових противника, већ у могућности да стари противници више не буду једина тема црногорске политике.Шта се може очекивати од Срдановића, Сајчића, Шошкића и Бакића?
На основу јавно пренесених изјава Срдановића и Бакића могу се препознати два важна правца. Први је настојање да се односи са Црном Гором одвоје од политике притисака и међусобних оптужби. Срдановићева порука да брига о Србима не смије да поткопава суверенитет Црне Горе представља добар почетни принцип. Други је захтјев да се односи претходних власти Србије и Црне Горе са организованим криминалом испитају на институционалан начин. Бакићева најава може бити важна ако буде праћена независним истрагама и поштовањем правних процедура.За Радомира Сајчића и Дејана Шошкића потребно је анализирати њихове конкретне, јавно документоване ставове. Без поузданих цитата не би било одговорно приписивати им програмске ставове које нијесу изричито саопштили.Управо зато јавност треба да тражи од цијелог руководства Студентске листе јасне одговоре о финансирању, односима са политичким актерима из Црне Горе, поштовању суверенитета сусједне државе и спремности да се истраже сумње у злоупотребе претходних система. То је једини начин да се политичка обећања претворе у провјерљиве обавезе.Србија и Црна Гора могу бити братске државе, а да ниједна не буде политички господар другојОд 2020. до 2026. односи Србије и Црне Горе били су оптерећени насљеђем дугогодишње власти ДПС-а, политичким утицајем из Београда, националним и црквеним питањима, међусобним оптужбама и неповјерењем према институцијама. Промјене у Србији могу отворити простор за другачије односе, али само ако се промијени начин на који се политика води.Црна Гора не треба да буде ничије двориште, ни Београда ни било ког другог центра моћи. Србија не треба да буде талац једног политичара, једне странке или једне мреже интереса. Обје државе треба да имају институције које штите грађане, а не политичке елите од грађана.Зато је најбољи дио Срдановићеве поруке управо онај у којем одбацује идеју да се бригом за Србе поткопава црногорски суверенитет. Ако тај принцип буде досљедно примјењиван, он може бити основа новог политичког односа двије државе. Ако Бакићева обећања о истрагама буду спроведена без селективности, то би могло да допринесе разјашњавању једног од најмрачнијих питања регионалне политике: гдје су се завршавали интереси појединих политичара, а гдје почињали интереси криминалних група. Ако се, пак, све заврши на говорима, осветничким порукама и новим медијским списковима непријатеља, онда ће и ова промјена остати још једна неискоришћена прилика.За Мила Ђукановића и ДПС то би могло да значи губитак једног важног политичког ослонца, али не и аутоматски крај њиховог политичког утицаја. Њихова стварна политичка судбина зависиће прије свега од црногорских бирача, квалитета институција и спремности друштва да прошлост испита без страха и без освете.Политички земљотрес у Србији може одјекнути у Црној Гори. Али да ли ће означити коначан одлазак Ђукановића са политичке сцене не одлучује Београд, већ Црна Гора.А ако нова власт у Србији заиста буде другачија, највећи ударац старом политичком моделу неће бити то што ће његови некадашњи противници славити побједу. Биће то дан када грађани више неће морати да бирају између лажног патриотизма и лажног братства, између политичких митова и институционалне одговорности.Јер Србији није потребан нови господар, него ослобођена држава. Црној Гори није потребан нови заштитник, него суверена држава са независним институцијама. А братство између двије земље не доказује се тиме што једна политичка елита подржава другу. Доказује се онда када Србија поштује Црну Гору и када Црна Гора поштује Србију, када се криминал истражује без политичке заштите, а политичка моћ више никоме не гарантује недодирљивост.
Тада ће се заиста моћи рећи да је једна епоха завршена.
