Ученици и професори фочанског Средњошколског центра снимили су документарни филм „Понор – право на сјећање“, посвећен страдању заробљених војника код Миљевине у мају 1945. године. Поручују да жртве заслужују право на сјећање и истину, посебно јер је ријеч о догађају о којем се деценијама ћутало и о којем се и данас мало зна и говори.
Документарни филм, назван по једној од јама у које су, према наводима коришћених извора и свједочењима мјештана, бацани заробљени војници, ученици су снимали годину дана. Након премијере у просторијама школе, захваљујући Музеју „Стара Херцеговина“, свој истраживачки рад представили су и суграђанима.
Средњошколци наводе да је циљ филма допринос култури сјећања. Истичу да су партизани у мају 1945. године, након званичног завршетка рата, у Миљевини код Фоче убили више хиљада заробљених припадника Југословенске војске у отаџбини, без суђења. Према њиховим наводима, међу страдалима је било и малољетника.
Користећи историјске изворе и медијске извјештаје који преносе свједочења мјештана Миљевине, ученици у филму наводе да су заробљени војници, повезани жицом у колонама, довођени до јаме Понор. У филму се преносе свједочења о начину на који су убијани и о томе да се из јаме данима чуло запомагање.
Сценарио и режију филма потписују професорке Бранка Грујичић, која предаје српски језик, и Рајка Голијанин, професорка историје.
Грујичићева је казала да је тема представљала велики изазов и да је филм рађен у етапама, те да су ученици дали свој максимум.
„Филм је дио пројекта културе сјећања у школама у Српској, који је прије неколико година уврштен у два национална предмета – српски језик и историју. Мислим да ће допринијети развијању свијести код омладине, поготово што говори о причи која се догодила на нашем терену и што су страдали млади људи, који су имали година као и они сада када иду у средњу школу“, рекла је Грујичићева.
Ученици наводе да се о овом злочину дуго ћутало, те да су, према свједочењима представљеним у филму, припадници Озне, а касније Удбе, хапсили и ликвидирали оне који су јавно говорили о догађајима у Миљевини.
„На тај начин се градио колективни заборав, али је неко, ипак, памтио и причао, а ми смо то истражили“, поручују средњошколци.
У получасовном филму ученици цитирају наводе из књиге „Босанска голгота“, чији су аутори историчари Бојан Димитријевић и Немања Девић, као и дијелове романа „Чекамо васкрсење мртвих“ писца Бранка Станковића.
Осим ових књига, користили су и друге изворе, као и материјале Радио-телевизије Републике Српске. За снимање и монтажу били су задужени ученици Павле Шкипина и Павле Ивановић.
Шкипина је казао да прије рада на филму нису ни знали за страдање у Миљевини.
„Снимали смо у школи и у Миљевини код споменика. На убијене у Миљевини треба гледати као на светомученике, ту их је на хиљаде убијено, не само војника већ и младих људи и цивила“, навео је Шкипина.
Ивановић је рекао да им је стало да што више људи сазна шта се догодило у Миљевини у мају 1945. године.
„Да људи из Србије не мисле да су овај злочин починили Фочаци, већ, као што то у филму и наводимо, припадници партизанских јединица из других крајева“, појаснио је Ивановић.
Ученица Нина Филиповић, која у филму рецитује пјесму „Српска суза“, истакла је да стиховима желе да поруче да им је жеља да душе страдалих младића нађу спокој и да их будуће генерације не забораве.
„На моју велику срамоту, нисам била упућена у овај злочин и баш ми је жао. Мислим да ће ми ово и те како остати урезано у сјећању, управо због тога што смо направили документарни филм“, рекла је Нина.
Према наводима историчара Бојана Димитријевића и Немање Девића из књиге „Босанска голгота“, заснованим на доступној архивској грађи и сјећањима непосредних учесника, масовне ликвидације код Миљевине извршиле су средњобосанске, херцеговачке и санџачке партизанске снаге. Аутори наводе да су те јединице углавном биле попуњене Србима, а у мањем броју припадницима других народа, те да злочин није имао национални, већ идеолошки предзнак.
Историчари напомињу да је погрешно увјерење да је у злочинима у Миљевини учествовала 16. муслиманска бригада Југословенске армије, која се у то вријеме налазила на сјеверу Босне.
Тачан број страдалих припадника Југословенске војске у отаџбини, како у борбама на Зеленгори, тако и у ликвидацијама након предаје, никада није утврђен.
У једном од партизанских извјештаја, који се цитира у књизи „Босанска голгота“, наведено је: „Резултат борби од 29. априла до 18. маја: убијено – заробљено – уништено 9.235 четника, међу њима више од 300 виших и нижих официра“.
Није утврђено колико је војника убијено након заробљавања, а јаме у које су бачени никада нису у потпуности истражене.
Према процјенама које наводе историчари, у највеће стратиште – јаму Понор – бачено је између 700 и 2.200 војника.
Извор: СРНА
