Пише: Тихомир Бурзановић
Постоји један прилично необичан политички жанр који је на Балкану одавно постао готово национални спорт: данас некога прогласите својим најбољим пријатељем, сјутра га одликујете, прекосјутра га прогласите државником, а онда, ако вам се његова политика више не уклапа у тренутну потребу, објасните јавности да је човјек — издајник.
Ако бисмо тај жанр тражили у новијој црногорско-српској политици, Андрија Мандић би био један од најзанимљивијих примјера.
Јер, шта год мислили о њему као политичару — а о његовој политици се може и треба полемисати — постоји једна чињеница коју је тешко избрисати ни најбољим телевизијским студијом, ни најгласнијим таблоидним насловом: државне и црквене институције Србије и Републике Српске, као и Српска православна црква, више пута су званично признале његов рад и његов допринос односима са Србијом и очувању права српског народа у Црној Гори.
Министарство одбране Србије му је 12. јануара 2020. године додијелило Војну спомен-медаљу за допринос систему одбране Републике Србије, уз посебно уручену сабљу. Разлог је био његово учешће у одбрани Савезне Републике Југославије 1999. године, када је био командир артиљеријске јединице Војске Југославије. Министар Александар Вулин је тада изричито нагласио да поштовање припада свима који су бранили СРЈ, без обзира на то да ли су били држављани Србије или Црне Горе.
Годину и по касније стигло је још важније признање.
На званичном списку указа предсједника Србије за Видовдан 2021. године, под бројем 176, стоји: „Андрија Мандић – Орден српске заставе првог степена – КОПР 71“.
То није страначка захвалница. Није кафанска плакета. Није поклон пријатеља пријатељу. То је државно одликовање Републике Србије.
И још важније: образложење тог одликовања било је везано управо за оно због чега се Мандић данас често напада — за његово дјеловање у Црној Гори, развијање односа Србије и Црне Горе и заштиту права и интереса српског народа у Црној Гори.
Дакле, Србија није одликовала Мандића зато што је престао да буде црногорски политичар. Одликовала га је зато што је био црногорски политичар који је, по званичном образложењу, доприносио односима са Србијом и заштити српских интереса у Црној Гори.
Ту почиње занимљива прича.
Јер, ако је Андрија Мандић био довољно добар за Орден српске заставе првог степена, ако је био довољно заслужан за војно признање Србије, ако је био достојан признања Републике Српске и ордена Српске православне цркве — онда се поставља сасвим једноставно питање:
Како је могуће да исти човјек у дијелу београдског политичког и медијског дискурса час буде „велики Србин из Црне Горе“, час „државник“, а час „издајник“?
Одговор је, нажалост, много мање романтичан него што би неки жељели.
Изгледа да проблем није увијек у томе шта Мандић јесте, него у томе шта се од њега у датом тренутку очекује.
Када је Београду потребан симбол блискости Србије и Црне Горе — Мандић је државник.
Када треба показати да Србија поштује Србе ван својих граница — Мандић је примјер.
Када треба говорити о страдању и отпору током 1999. године — Мандић је војник којем се одаје почаст.
Када треба показати блискост са Српском православном црквом — Мандић добија Орден Белог анђела.
Када Република Српска жели да награди политичара за јачање односа са Црном Гором — Мандић добија Орден части са златним зрацима. Предсједник Републике Српске Милорад Додик је тада рекао да је Мандић један од најважнијих људи у Црној Гори и да је заслужио то признање за јавни рад и развијање политичких односа Црне Горе и Републике Српске.
А када Мандић, као предсједник Скупштине Црне Горе, почне да води политику која није у сваком тренутку идентична са дневним очекивањима појединих кругова у Београду — ето га, одједном, проблем.
Као да је неко у Београду набавио политички термометар који показује само двије температуре: „наш“ и „издајник“.
Треће температуре нема.
А управо је у томе суштина проблема.
Мандић није предсједник Србије. Није министар у Влади Србије. Није посланик Народне скупштине Србије. Он је политичар из Црне Горе, предсједник Скупштине Црне Горе и лидер политичке странке која представља значајан дио српског бирачког тијела у тој држави.
То што је Србин, што његује снажне везе са Србијом и што му је српски идентитет важан не значи да је престао да буде црногорски политичар.
Напротив.
Управо је његова специфична политичка позиција у томе што мора да споји двије ствари које су у лошој политици често представљене као неспојиве: снажан српски идентитет и одговорност према држави Црној Гори.
Мандић је, без обзира на све његове политичке грешке и спорне потезе, посљедњих година све више покушавао да ту позицију представи као политику помирења.
И ту долазимо до једног од највећих парадокса.
Када је 28. јуна 2025. године у Београду добио ново признање од Александра Вучића за допринос јачању односа Црне Горе и Србије, Мандић је то признање представио као потврду политике помирења и говорио о изградњи мостова сарадње између двије државе.
Шта је ту, заправо, спорно?
Зар је за Србију проблем ако политичар из Црне Горе жели добре односе са Србијом?
Зар је проблем ако истовремено каже да Црна Гора има своју државност?
Зар је проблем ако Срби у Црној Гори желе да буду уважени, али и ако желе да живе у држави која није у сталном стању политичког рата са Србијом?
Ако је одговор „да“, онда би Београд коначно требало да каже шта заправо жели.
Жели ли Србе у Црној Гори који ће бити лојални својој држави и истовремено његовати најбоље односе са Србијом?
Или жели политичаре који ће сваки пут када стигну у Београд прво предати на рецепцији суверенитет Црне Горе, па тек онда ући на састанак?
Прва политика је државничка.
Друга није политика — то је карикатура политике.
И зато би било добро да се у Београду схвати једна проста ствар: највећи пријатељ Србије у Црној Гори не мора бити онај који најгласније понавља шта Србија жели. Може бити управо онај који уме да Србији каже „да“, али понекад и „не“, јер зна да има одговорност према сопственој држави.
То је, уосталом, једина врста политичког односа која може трајати.
Мандићев пут у посљедњих девет година није био ни једноставан ни без контроверзи. Било је сукоба, политичких грешака, тешких ријечи, борбе са политичким противницима, али и политичког преживљавања у условима у којима је српско питање у Црној Гори дуго било једно од најтежих и најосјетљивијих питања.
Али постоји нешто што се не може лако релативизовати: Мандић је остао у политици и онда када му је било много лакше да се повуче.
Остао је када је његова политика била маргинализована.
Остао је када је његова странка била изложена огромном политичком притиску.
Остао је када је српски идентитет у Црној Гори често био представљан као политички проблем умјесто као чињеница друштва.
И зато данас, када га неки у Београду проглашавају издајником зато што покушава да води политику у складу са црногорским политичким реалностима, треба подсјетити на оно што је можда највећа иронија читаве приче:
Исти Београд који га је одликовао сада би понекад да му суди зато што није довољно онакав каквим га је сам Београд једном наградио.
То је политички апсурд достојан најбоље балканске сатире.
Човјек добије Орден српске заставе, па онда мора да доказује да није непријатељ Србије.
Добије војну спомен-медаљу Србије, па онда треба да објашњава да није „антисрпски“.
Добије црквено одликовање, па онда неки политички коментатор из Београда открије да његово српство није довољно правилно.
Добије признање Републике Српске, па онда опет мора на усмени испит из „правилног Србина“.
Није ли то мало превише?
Можда би за почетак било корисно увести један нови систем оцјењивања: не „Србин по београдском критеријуму“, него „политичар који је добар за свој народ и своју државу“.
То би било много здравије.
Јер, ако Србија заиста жели добре односе са Црном Гором, онда јој не требају политички поданици у Подгорици. Требају јој партнери.
А партнер није онај који никада не каже „не“.
Партнер је онај који и када каже „не“ остаје партнер.
У том смислу, Мандићева политика посљедњих година заслужује афирмативно читање: као покушај да се српско питање у Црној Гори из сфере трајног конфликта пребаци у сферу политичког институционализма; да Срби буду политички фактор, а не стално сумњиво лице; да односи са Србијом буду нормални, интензивни и пријатељски, али да се воде између двије државе.
То није издаја Србије.
То је, ако је искрено, управо најзрелији облик односа према Србији.
И ту се Београд мора одлучити.
Ако је Андрија Мандић државник када га одликује предсједник Србије, онда не може преко ноћи постати „издајник“ када уради нешто што се не допадне дијелу београдске политичке или медијске сцене.
Ако је његов допринос односима Србије и Црне Горе био довољан за Орден српске заставе првог степена, онда је минимум политичке пристојности да му се призна право да буде политичар Црне Горе.
И ако је Србија заиста заинтересована за српски народ у Црној Гори, онда би требало да престане да од њега тражи сталне доказе лојалности.
Јер народ није војничка јединица којој сваких шест мјесеци треба провјеравати стројев корак.
Андрији Мандићу, са друге стране, остаје једна важна обавеза.
Ако је заиста прешао пут од политичара конфронтације до политичара помирења, онда мора бити спреман да ту политику води до краја — не само када је лако, него и онда када га нападају и они са којима је годинама дијелио политичке позиције.
Мора показати да српство у Црној Гори није политика освете, него политика достојанства.
Да однос према Србији није зависност, него партнерство.
Да љубав према Србији не значи мржњу према Црној Гори.
И да одбрана права Срба не значи одузимање права било ком другом народу.
То је испит који тек треба положити.
А Београду бих поручио нешто још једноставније:
Не одликујте Мандића када вам треба симбол српско-црногорског јединства, а не нападајте га када вам више није потребан такав симбол. Не тражите од Срба у Црној Гори да буду више Срби него што су Срби, али ни мање Црногорци него што јесу грађани Црне Горе. Не тражите од њих да бирају између идентитета и државе. И, коначно, престаните да сваки политички спор са неким Србином изван Србије претварате у испит из патриотизма.
Јер, ако се послије четири различита формална одликовања и једног каснијег државног признања и даље мора доказивати да је Андрија Мандић „довољно српски“, онда проблем можда више није у Мандићу.
Можда је проблем у комисији која оцјењује.
А та комисија би, за промјену, могла да научи једну стару и прилично корисну лекцију:
пријатељство између Србије и Црне Горе не гради се тако што ће Подгорица слушати Београд, него тако што ће Београд поштовати Подгорицу-а Подгорица поштовати Београд.
Све остало је само политика са орденима у једном џепу и етикетом „издајник“ у другом.
А то, признаћемо, више личи на балканску комедију него на државничку политику.
Тихомир Бурзановић
