Пише: Емило Лабудовић
У историју, ону за сва времена, улази се само на два начина: или као Јуда који је продао и себе и Христа, или попут Милоја Павловића, директора крагујевачке гимназије, који је на данашњи дан прије осамдесет и пет година, одбио да изађе из строја ђака пред стијељање и рекао реченицу библијске тежине: „Пуцајте, ја и даље држим час”!
У историју, ону за вјеки вјекова, се, дакле, улази или грудима и високо подигнуте главе или, да опростите – дупетом. Занимљиво, оба начина пледирају на дуготрајност, али су странице на којима се исписују неспојиво различите. А памћење једног народа зна да буде рана наопака, љута и дубока, и не умије да заборави.
Пред сјенима невине крагујевачке дјеце дубоки наклон поштовања, поноса и туге. А пред споменом на Милоја Павловића, достојног једног Синђелића, Принципа, мајора Гавриловића или мајора Тепића, бескрајна туга и злослутна запитаност овога времена: ко нам данас држи час?
А опет смо уцијењени и постројени пред стрељачки вод наследника оних истих који су, као на некој показној вјежби, рафалима косили тек стасало цвијеће српске младости. Дакле, они су ту. А има ли нас?
