Пише: Емило Лабудовић
Ибар је ријека на истоку Црне Горе која извире под планином Хајлом и, након што мине Рожаје и покупи тоне и тоне његовог смећа, у селу Шпиљани прелази границу и неких око 180 од 220 километара свога тока, све до ушћа у Западну Мораву, код Краљева, тече територијом Србије. Ово би, у најкраћем, био одговор који би задовољио професора географије, а мање упућени би се је више сјетили по незаборавном бисеру народне музике – по пјесми која, за разлику од наслова овог текста, гласи „Стани, стани, Ибар водо”!
Ових дана, међутим, Црном Гором „тече” један сасвим други и другачији Ибар, и сва овдашња друштвена пажња усмјерена је у том правцу. За неупућене, IBAR је докуменат, нека врста сигнала Европске уније да је Црна Гора у извјесној мјери испунила захтијеване критеријуме и мјерила и да може да отвори одређена преговарачка поглавља. У неку руку, предсобље гдје се морају изути опанци и са њих отрести балканско блато како би нас пустили у дневну собу Европе.
И, мада у поменутој пјесми Ибар треба да стане, од европског IBARA се очекује да тече и, негдје у јуну, пуном снагом, дотече у Црну Гору. То би требало да значи да претходних 12 година, колико траје процес преговарања, Црна Гора није скрцала улудо, већ да је урадила „домаћи задатак”. Али, објективни посматрачи и тумачи црногорске збиље склонији су мишљењу да је бриселски IBAR више нека врста подстрека, допинга уморном маратонцу да некако дошепа до циља него признање успјеха. Али, IBAROM се ових дана кид нас само маше на све стране, такмичи у присвајању заслуга за његово евентуално отварање и… скоро ништа више.
Премијер се свађа са Скупштином и одбија да јој подноси рачуне (губљење времена, каже), у Скупштини се гомилају предлози закона, онај Николић никако да обурда Мабдића, министри и потпредсједници се черупају око сектора безбједности, свако мало се за по нешто задужујемо, увоз расте, извоз ни за нокат, умјесто да већ хватамо залет за туристичку сезону још пливамо у плићаку… све у свему: ми по старом, а Европа ће се, ваљда смиловати и пустути да IBAR дотече до нас.
Једино отшкринуто прозорче кроз које у ову нашу каљугу допире нешто свјежег зрака јесте оно на згради Специјалног државног тужилаштва. Спорије од очекиваног, али брже него икад до сада, откида се комад по комад огромне санте леда зване криминал. Онај организовани и онај са етикетом високе државности. Најновија хапшења чији су актери одмах ту до прве државне линије, под условом да нијесу шминкање пред IBAR, уливају наду да и наш Ибар неће стати. И да ће стићи до самог врха. До оних ничијих, а знасе чијих, кућа.
Медијска и свака друга прашина и халабука која се, очекивано, подигне при хапшењу овако високих адреса, на жалост, остављају у сјенци читаву колону оних, ништа ниже позиционираних, „чимбеника” бившег режима. Ушушкани у нагомилано богаство а у нади да ће их рука правде мимоићи, далеко од жиже јавности, у својим мишјим рупама ових дана дрхте на сваки звук звонцета Симовић, Гвозденовић, Мугоша, Ивановић, Брковић, Марашева, Вукотић… Колона за коју би и три Спужа била потијесна.
Не спадам у оне који би ликовали ни над чијим удесом, колико год заслуженим, а још мање у оне који би их a priori бранили и читав процес стављали у контест „одмазде садашњих над бившима”. Јер, има једна сцена у снимцима привођења најновијих осумњичених која је многима промакла, а која боље и експлицитније од свих социолошких анализа објашњава лицемјерство дојучерашњих домобранитеља части и поштења Црне Горе. Наиме, на кући једног од двојице актера најновијег хапшења, а која је била предмет претреса „специјалних”, истакнута је подугачка застава Црне Гор. Од крова до подрума, брат брату, пет – шест метара дугачка. „Што већа лопужа, то дужа застава”, рече мој комшија и подсјети ме на ону Ранкову руку на срцу док је свирана Секулина химна.
Али, рекох, само да тај IBAR некако дотече до нас па чемо већ некако…. ТЕЦИ, ТЕЦИ, ИБАР ВОДО…
Емило Лабудовић
