Предсједник Скупштине Црне Горе Андрија Мандић отворио је данас у вили ,,Горица” у Подгорици округли сто посвећен обиљежавању важног јубилеја-120 година од Устава за Књажевину Црну Гору.
Догађај, који организује Скупштина Црне Горе, има за циљ да кроз стручну и академску дискусију афирмише значај првог Устава из 1905. године, као и развој парламентаризма у Црној Гори.
Предсједница Уставног одбора Јелена Божовић казала је у обраћању да данас обиљежавамо 120 година од доношења Устава Књажевине Црне Горе из 1905. године, првог устава у нашој историји. Тај устав представљао је преломни тренутак, јер је по први пут јасно постављена граница власти и потврђено начело да нико, па ни владар, није изнад права.
Устав никада није био замишљен као пуки симбол или формална декларација, већ као нормативна брана самовољи власти. Његова суштина је да ограничи моћ, успостави правни поредак и заштити грађанина. Он мора бити изнад дневне политике и тренутних интереса, јер представља темељни друштвени уговор између државе и грађана.
Устав из 1905. године увео је подјелу власти, Народну скупштину и прве облике контроле извршне власти, чиме је Црна Гора закорачила путем модерне европске државе.
Савремени Устав мора бити документ нормативног и друштвеног консензуса, у којем се грађани препознају и којем вјерују. Он мора да штити, а не да дијели; да ствара осјећај правде, а не неједнакости. Зато је уставност нераскидиво повезана са принципом стварне једнакости грађана.
Из тог принципа једнакости природно се отвара и питање језика као уставноправне категорије. Језик није споредно нити симболичко питање, већ основни начин на који грађани учествују у јавном животу и остварују своја права. Због тога је језичка политика увијек питање уставне равноправности.
У том контексту, статус српског језика у Црној Гори представља суштинско уставно питање. Највећи број грађана користи српски језик у свакодневној и јавној комуникацији, али он нема статус службеног језика. Такво уставно рјешење код значајног дијела грађана ствара осјећај искључености и неједнакости и отежава да Устав буде прихваћен као заједнички друштвени оквир.
Посебан проблем настаје онда када до повреда Устава долази од стране оних који су позвани да га штите. У претходном периоду свједочили смо ситуацијама у којима су поједине судије Уставног суда одлучивале о сопственим правима. Одлучивање у сопственој ствари представља озбиљно кршење основних правних принципа и директно нарушава повјерење грађана у уставни поредак.
Посебно забрињава примјер из 2022. године, када су локални избори неуставно одложени. Иако је Уставни суд такве измјене закона прогласио неуставним, његова одлука није произвела никакву правну посљедицу. Тиме је послата порука да Устав постоји, али да се закљуцци Уставног суда не поштују.
Све наведено нас враћа основном питању да ли желимо устав који постоји само формално или устав који се стварно поштује и примјењује. Поштовање Устава подразумијева и постојање Уставног суда који ће дјеловати непристрасно, досљедно и у складу са основним начелима уставности, а не у интересу појединаца или политичких структура.
Повјерење у уставни поредак не може се градити тамо гдје се одлуке доносе селективно, нити тамо гдје они који су позвани да штите Устав од њега одступају.
Губитак повјерења грађана у институције најопаснија је посљедица нефункционалне уставности. Када грађанин не осјећа да га Устав штити, уставни поредак губи смисао.
Зато данас, обиљежавајући 120 година од првог Устава, не смијемо остати на симболици. Наша обавеза је да Уставу вратимо његово изворно значење-да буде изнад власти и у служби грађана.
Само такав Устав може бити темељ истинске правне државе”- казала је Божовић.
У оквиру округлог стола којим модерира проф. др Будимир Алексић, потпредсједник Владе за образовање, науку и односе са вјерским заједницама, присутнима ће се обратити и Снежана Арменко, предсједница Уставног суда Црне Горе, Добрила Кацарска, судија Уставног суда Републике Сјеверне Македоније, проф. др Александар Растовић, директор историјског института Србије, Златко Кнежевић, бивши предсједник Уставног суда БиХ и члан Венецијанске комисије, др Раденко Шћекић, научни савјетник Историјског института Универзитета Црне Горе, Иван Петровић Његош, потомак породице Петровић Његош, Драган Шоћ, адвокат, проф. др Саво Марковић, ректор Универзитета Медитеран, Драган Бојовић, предсједник Законодавног одбора, др Маријан Премовић, ванредни професор за ужу научну област историје средњег вијека Универзитета Црне Горе, др Жарко Лековић, виши научни сарадник Историјског института, мр Матија Стојановић, докторанд историје права на Универзитету Црне Горе, Јован Маркуш, политичар, публициста, новинар и историчар, мр Филип Вучетић, виши истраживач Историјског института, мр Иван Радуловић, сарадник у истраживању Историјског института, др Веселин Веско Мићановић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета Црне Горе и проф. др Далибор Елезовић, доцент Филозофског факултета Универзитета Црне Горе
