Пише: Перица Ђаковић
Не знам да ли сте одбројавали старој години, а можда и нисте, свеједно, јер је она хтела то или не отишла у прошлост, као што се то десило и са некима у предновогодишњој подгоричкој политичкој атмосфери. У сваком случају, надам се да се, без обзира на године, ипак сјећате оне највеселије ђечије пјесмице у ове дане „Деда Мразе, Деда Мразе, не скрећи са стазе, не оклевај…“. Углавном баш ту пјесму пјевала је већина подгоричких бирача када се створила нова-стара власт и да су на крају из саоница Деда Мраза, испоставило се, у посљедњем кругу, не у Монци, већ у Подгорици испали млади Ракчевић и Дритан и том приликом рекли „Добри моји“, ево и нас ни кривих ни дужних у опозицији. Не чудим се ДПС-у, они су навикли да их нико од пост Милове ере неће, већ се чудим како је Дритан као школован политичар дозволио да га „жедног“ преко воде преведу, за њега, политички приправници из Здравковог вртића. Ето тако апостолски експерти испадоше професори у предвечерју старе године, а премијер само направио смјену у фотељи градоначелника, професорицу замијенио професором, и још приде испратио бившег партнера До Квона да у Америци сачека „Деда Мраза“. Испаде да премијер не живи у бајци, како су многи његови противници тврдили.
И тако док су на сату откуцавали посљедњи сати старе године, вратио нам се и Јаков, у стилу оне пјесме „Гди је бија да је бија липо му је било“, да нам пожели срећну Нову годину, али и најави да би могао и да се врне у старо јато, у ПЕС, поручујући дојучерашњим коалиционим партнерима: Извините, али стара љубав заборава нема. Како ће историчари када зато дође вријеме оцјенити садашње политичке лидере виђећемо, али већ сада знамо да ће Дритан у историји остати уписан као политичар који је пресудио ДПС-у стајући оног октобра на контра страну, али и човјека који је имао храбрости да са Патријархом СПЦ потпише Темељни уговор пославши тако Мила у политичку пензију, а дочекавши да му 20.000 људи скандира у Београдској Арени, као мало коме, а да велики Матија Бећковић напише да ни један црногорски јунак није казао Ђукановићу то што је Дритан.
И да се вратимо години коју смо испратили, години у којој су нас двојица сујетних , за политику, ђечака забављали по систему вруће-хладно, нападајући један другога, играјући се са живцима грађана који су им послушно давали своје гласове и довели их у фотеље у којима се ведри и облачи. Да, била је то година у којој смо добили 44. Владу, Владу која је испала збир жеља политичара и политичких партија, а не грађана који су, а можда и нису, схватили да је патриотизам уствари фотеља за политичке партије. Можда ће та година, а прије свега понашање политичара показати да смо ипак сазрели за непосредне изборе. Изборе на којима ће народ бирати представнике по својој жељи и њиховој заслузи а не жељи политичких лидера који су у ствари састављали листе. По томе, што би рекао Свето, идеолог из Грбља, кога је један од браће Ђукановић звао Светица, а град у коме је живио звали Светозарево на мору, први не мора бити први а други може бити први… Била је то година за коју су нам тврдили да су нам плате рекордно нарасле, али не толико да са њима можемо више да пазаримо, да нам борше испадоше празније а не пуније. Да нам испаде Европа јефтинија од Црне Горе, како неко рече, уништили су нам и наду да нам може бити боље. Била је то година у којој је ипак Црна Гора дошла до ИБАРА, затворила 3 поглавља, што ипак даје наду да би ова нова могла донијети и неке нове вјетрове, а којима се понајвише надају заборављени пензионери као највећи дио гласачке машине.
Но, нова је тек отпочела, бројимо њене прве сате са пренешеним проблемима из претходне, Будва,такозвани уставни пуч, подгоричка гимназија, а Шавник да не спомињемо. Виђећемо шта нам доноси јутро, а како би народ рекао , по њему се дан препознаје. Да ли ћемо остати заробљени политичким облацима изнад Горе Црне, или ће ипак неки нови вјетрови “запухати” и одагнати нам нагомилано сивило. Да позовем у помоћ великог Душка Радовића који је једном приликом пожелио да нам оно што имамо у новој не буде мање од онога што немате, и да ова година има више среће од претходне. Е уз великог чика Душка моје питање је само „да ли смо то и заслужили“?
Перица Ђаковић
