Дан као да се трудио да се упристоји за тужну и ружну вијест; прохладан, облачан, мирисао је на студен и ране мразеве. А и вијест је била таман таква, ледена, суморна и коначна: умро је Бећо.
Као кад озебло новембарско сунце, једва довољно себи самом, зађе за западни хоризонт, једна топла, људска и племенита душа пошла је у међузвијежђе, тамо гдје нема бола, нема глади и нема туге. Бећо је, као што је, заборављен и скрајнут од многих, уз свијећу писао своје незаборавне стихове, пуне љубави, свјетла, сунца и птица, уморан од свега, а од живота највише, склопио своју ко зна коју по реду биљежницу, дунуо у ту свијећу и пригрлио мрак. Недовршеном пјесмом поздравио је одлазеће ласте и повјерио им своју највећу тајну: тајну бескрајне љубави за све што се животом зове. А за дјецу поготово.
За покојнике се обично пита од чега су умрли, за Бећа би много прикладније питање било: од чега је живио? А живио је тешко, оскудно, често на ивици глади, у мраку недостојном његове пјесничке репутације. Али, ништа од те животне муке, од тог бесконачног рвања са приликама, није могло наћи мјеста у његовим стиховима. Његове пјесме, посвећене углавном дјеци, а на наук одраслима, биле су из неког другог свијета, свијета пуног свјетлости, радовања, дјечјег смијеха и шарених лептирова. Бећо је тим свијетом просто господарио и несебично га даривао без остатка. Дјеца су га вољела, а он је њих волио за конопац сунца више.
За Бећом је остала књижевна оставштина довољна за три живота. Али, генерацијама које долазе сигурно ће зафалити његових нових кликера – стакленаца, оних на којима се граде најљепше успомене и најљепши снови дјетињства и чијим се траговима постаје бољи човјек.
Бећо, пјеснички чудотворче, вјечнаја памјат.
Емило Лабудовић
