Screenshot
Пише: Емило Лабудовић
Новинарство, а самим тим и новинари, одвајкада су били, јесу и биће под посебном лупом друштвене јавности, лупом чија диоптрија често поприма чудовишне размјере. Некад, док још није нахрупио овај цунами медија и којекаквих пискарала и лапрдала која сама себе ките новинарским етикетама, и новине и новинари су били далеко озбиљнији, вреднованији и, самим тим, и цјењенији. Знало се ко гдје и за кога може да пише и да говори. Чак и онда када се писало и говорило за друге, знала се мјера и црвена линија преко које се није смјело.
А онда, када је почео свеопшти друштвени суноврат, ни новинарство није одољело. Више није било важно шта се пише и говори већ је једини критеријум постало то за кога и у чије име се то ради. Новинари, а и новинарство уопште, сврстани су у „торове”, подијељени на „наше” и „њихове”, при чему се „нашима” није гледало у перо и зубе, а „њиховима” није помагало ни перо једног Ернеста Хемингвеја. У таквом стању ствари, разне шуше и маруше стекле су не само привилегију да пишу и говоре већ и да буду једини самозвани, надобудни, и неприкосновени тумачи и критичари оних „других”.
А оцјена је увијек била она најнижа. И не само оцјена. Они „њихови” су увијек били гађани најбљутавијим епитетима и крунисани усијаним гвозденим крунама олако избљуване мржње и неподношења. Као носилац једне такве „круне” могао бих и роман написати о томе, али чему и коме. У те, мржњом ограђене, тврђаве ни катапултом се не може. Али, нијесам хтио у томе.
Новинарско сврставање нарочито долази до изражаја у оним друштвеним турбуленцијама које се, с времена на вријеме, а увијек у невријеме, вјештачки стварају да би се политичка и друга кретања друштва усмјерила жељеним током. И тада се дешава да су „најбољи, најписменији и најприсутнији” они који су најгласнији. А онда… „пуче колан свечевој кобили, окренуше кола низа страну”.
Као неко ко је од свог првог сусрета са новинама и новинарством, посебно сан издвајао београдску „Политику”. Биле су то новине које су уређивачком концепцијом и квалитетом новинара надалеко надилазиле оквире не само југословенског већ и много ширег простора. Али, опет то проклето али… Као и много тога у овом друштву, и „Политика” није издржала притисак времена па је своје странице ево неко вријеме отворила и за оне чији новинарски домет није ни до разносача а камоли колумнисте.
Тако је извјесни В. В. (чак су му и иницијали превише), чији се новинарски траг до скора ни под лупом није могао наћи на овдашњој новинарској сцени одједном стекао статус главног извјестиоца и тумача политичких прилика у Црној Гори. О томе шта пише, намишља и коломути нећу ни ријеч, јер знам да ће и ово оволико бити „црвена марама” за трврдо ушанчене једноумнике. Али, уз крајњи обзир, а истовремено с правом које ми дају искуство и разне новинарске Голготе кроз које сам прошао (укључујући и Спуж), могу, више себи него другима, да поставим дилему: или је извјесни В. В. одједном досегао златни зенит новинарства, а да га о томе нико није обавијестио, или се „Политика” дефинитивно срозала на ниво најобичније „жуте штампе”. Одговор ћу задржати за себе.
Емило Лабудовић
