На данашњи дан, 1992. године, упокојио се Вили Брант, један од последњих великих европских и њемачких државника. Човјек чији је свеукупни политички и државнички опус остао у сјенци 7. децембра 1970. године када је ова људска и државничка громада у Варшави клекла на кољена пред спомеником жртвама које су поубијали његови сународници у једном од најмонструознијих злочина које памти човјечанство. Тај гест искреног кајања, касније награђен Нобеловом наградом за мир, постао је парадигма поштеног односа према историји и учешћу у њој. Јер, истина је, стара као и само ратовање, да у рату нема невиних, али има оних чија су дјела на нивоу дивљаштва својственог џунгли.
Брант је клекнуо јер је знао и искрено признавао тежину злочина које су починили његови сународници. Али, ево више од осам деценија, тас ваге којом се мјере гробови и ране ратова на Балкану никако да се уравнотежи и поравна стародужине. И даље су пар шамара Зорана Гопчевића скупља од близу осамсто хиљада јасеновачких жртава, још увијек се тражи да клекну они чији изгуб не може да намири ни кад би друга страна клечала годинама. А име базена постало је важније од Пребиловаца, Јајинаца, Лоре… толико да сад читава држава мора да распегла и испрља ногавице. Умјесто да се господи којој се не плива у Котору понуде Подгорица или Никшић, рецимо, па ако им се игра – игра, а ако не, колико штете њима, толико и нама.
Испада некако да су три шамара (???) човјека који је годинама проносио спортску славу државе коју смо заједнички дијелили, скупоценији од библијског мирења и праштања једног Вукашина из Клепаца. Од читаве никшићко – шавничке групе, од… да не набрајам даље. Тражење да се намири непостојећи дуг из Мориња личи на, рецимо, ситуацију да је тога дана пред Брантом клекнуо читав Варшавски гето, са стотинама хиљада својих страдалника.
А није све ни у клечању и извињењу ако оно није дубоко и искрено и резултат поштеног одмјеравања односа броја жртава и ратне штете. Јер да се, рецимо, онај Грлић Радман и онај Пицула са све аутоматом, попну на врх Сљемена не би направили ни сјенку клечећем Бранту. За такво нешто, прије свега, треба бити велики човјек и велики државник. А не само поменута двојица, него и читаво политичко наслеђе линије Степинац – Туђман није томе ни до кољена. Али, што је говорила моја покојна баба „није мени за друге као што ми је за мене” и ни изблиза ми није стало до њиховог клечања колико ме боли ово наше. За све и свашта.
А кајање, оно истинско, је међу највреднијим људским особинама. Само се тиме и у клечећем положају достиже пуна људска величина. Клечање ради клечања, без разлога за искрено кајање, само прља ногавице. А, богами, и образ.
Емило Лабудови
