ПЕРИЋУ, ПЕРО ЗАРЂАЛО
Чујем да си прешао са ријечи на дјело и формално предложио да будем разријешен из Савјета Библиотеке. Оптужен за тешки криминал, тежи и од оних тона кокаина о којима никад нијеси ни ријечи рекао, злочин јер сам, ето, предложио да се Библиотека именом врати ономе који ју је и основао, боље нијесам ни заслужио. Поготово од тебе. (Нека ми читаоци опросте што ти се обраћам малим словима јер се држим оне народне: према свецу и тропар)
Четрдесет друга је година од како сам у Подгорици, али ни за тако дуг период нијесам успио да постанем Подгоричанин. Биће да је до мене, али град сам на неки свој, сјеверњачко – сељачки начин, ипак сматрао и својим. Град је на све то – ћутао. И нека је, ваљда је и то моја „заслуга”. И кад ми је, први и једини пут, понуђена нека назови – функција („члан библиотеке, јеб’о те”, ускликнуо би бесмртни Зоран Радмиловић) примио сам то као велико признање. Како због града, тако и због Библиотеке и због књига којих сам прочитао више него што си их ти видио у животу.
Долазећи у Библиотеку, пролазио сам поред споменика Војводи Марку и чудом сам се чудио како установа не носи његово име. Тим прије што сам Радосава Љумовића прије нашао на попису Народних хероја (дубоко се клањам томе) него у литератури. И стога, и само стога, било ми је природно и утемељено да подржим идеју да се Војводи врати његово, а да се Радосаву додијели име највеће читаонице. Ни по бабу, ни по стричевима.
Али, некоме као што си ти, благоглагољивом отпатку и „спавачу” Миловог и Ранковог „уратка”, ово објашњавати залудан је посао, а ја више и нијесам толико докон. Твоје оправдање да смо заобишли те овај, те онај форум и установу типичан је манир којим се служиш све ово вријеме док се, као риба у мрежи, копрцаш у политици. Велике ријечи и фразе, чији би шупљи одјек требало да сакрије лажно пуританство и душебрижништво за право и правду којим се посипаш, само те дефинишу као обично торокало које само меље, а брашна ни за ујам. Уосталом, знаш и сам како си пролазио на изборима. То што си ту гдје јеси, најмање је твојом заслугом. Али, све, кад – тад, изађе на видјело.
Да се разумијемо, ни теби ни иницијативи ти не придајем значај вриједан макар слова. Пишем ово да ти се захвалим јер би ме, не дај Боже, са твоје и стране оних у чије име кукуричеш више увриједила било каква похвала или подршка. Твој предлог да будем разријешен само ми је непобитан доказ да сам дубоко у праву. Очекујем и био бих истински обрадован да сви одборници подрже твој предлог и најискреније их молим да то учине. Јер тамо гдје се твоје забалављено метанисање над правом и процедурама чује најдаље и најгласније, не видим себе макар ни поменом. Имам превише година и нешто мало поноса да би ме такви као ти вредновали и повлачили којекуде.
На крају, мада себе држиш за најпаметнијег и најупућенијег, један наук, заснован на искуству и истинама којих нијеси достојан и до којих никад нећеш стићи: РИМ ЈЕ ДОКАЗ ДА НИКО НИЈЕ ТОЛИКО ВИСОКО ДА НЕ МОЖЕ ДА ПАДНЕ!
Емило Лабудовић
