Пише: Емило Лабудовић
У вријеме када се у некад нам заједничкој држави, по ко зна који пут, враћао манир шапутања и алегорија умјесто гласности и директног именовања, вријеме чији се зачеци налазе у Ћопићевој „Јеретичкој причи”, наставак у Михајловићевом роману „Кад су цветале тикве” а кулминирало у Ђоговим „Вуненим временима”, појавио се на загребачкој културној сцени култни роман Звонимира Мајдака „Пази тако да останем невина”. Већ својим насловом ова црнохуморна сага раздрмала је учмало море у којем је таворила строго контролисана не само културна јавност, огрнута и чврсто умотана у шињел партијског једноумља и крунисана недодирљивим култом личности.
Роман се ванредним и стилски врхунски дотјераним језиком мајстора писане ријечи, Звонимира Мајдака, не само дотакао него и дубоко зашао у до тада недодирљиви табу политичке проституције, одрицања од интелектуалног интегритета зарад напредовања и политичке мимикрије. Успјех дјела код читалачке публике предуприједио је анатему партијске машинерије и роман је, нарочито својим насловом, дуго времена био парадигма за многе душтвене девијације тога времена. А било их је, није да није. У саком случају, означио је постепени излазак из сумрак зоне „вунених времена”
На роман и његов наслов асоцирала ме је реакција значајног, не само опозиционог, дијела политичке јавности и НВО домобранитеља Црне Горе на изјаву предсједника Скупштине, Андрије Мандића, о неопходности прилагођавања Устава новонасталим политичким приликама у земљи. Општа халабука и прашина усковитлана овом изјавом ни за метар није одмакла од става „уставотворца”, Ранка Кривокапића” који је приликом инаугурације Устава изјавио да га је предвиђеним решењем за његову промјену просто „закуцао” за сва времена. Ни „Библија” није боље осигурана.
У међувренену, политичке прилике су избациле Раџу на сметлиште историје а Устав у неким нормама учиниле превазиђеним, недемократским и антиевропским. Нарочито када је ријеч о позицији српског језика. Али, легитиман и на недвојбеним резулатима пописа заснован, захтјев за његово позиционирање као равноправног са црногорским и статусом службености и данас, кад је Црна Гора, наводно, на корак од Европе, дочекује се на нож. По уставобранитељима, Црна Гора би рапидно морала да се мијења и прилагођава европским достигнућима у области људских права, али тако да се у Уставу ни зарез не промијени. А управо је он, као крунски законски акт, извор једне од најочигледнијих неравноправности и мајоризације једине неспорне већине у Црној Гори. Или, преведено на Мајдаков језик „мијењај што се мијењати мора, али пази тако да Устав остане невин”. И Ранков.
Најприземнија и на ниво политичке проституције спуштена аргументација оних који би да и даље баране „невиност” Милове и Ранкове државне творевине јесте флоскула да „још увијек није вријеме” и да се има „пречег посла”! И тако у недоглед. Кад год се покретало то питање они који немају петљу да буду „против” а још мање да буду „за”, увијек су налазили изговор у несређеним и турбулентним друштвним приликама и чекању „обећаног времена” слоге и друштвеног мира. Као да баш Устав није кључни извор највећег дијела тих турбуленција. Али, пази тако да остане невин.
Чекајући вакат да Црна Гора буде политички, економски, социјално и културно анестезирана толико да је узимање невиности Уставу неће забољети, тензије само расту и усложњавају се. Заблуда да ће улазак у ЕУ разријшити или макар чинити мање болним скидање „мрака” са многих наших странпутица и рецидива тридесетогодишњег тоталитаризма, само је још један доказ наше демократске недораслости. Као да не видимо колико тензија, па чак и уличних обрачуна, слична питања изазивају у срцу Европе. Али, још није вакат, да прво ријешимо ово, ово и ово па ћемо онда лако са осталим проблемима.
Има она народна да је „стрпљен – спасен”, али и од дуга вакта глава може да заболи. И све док Ранков Устав, на којем је Мило зидао опствену државу, буде „невин” за много шта ћемо сви ми, и Срби и мимо Срба, бити туцани у здрав мозак. Од те наивности ни Европа не може да нас излијечи. Живи били па видјели. У међувремену… само гледајте тако да останемо невини.
Емило Лабудовић
