Пише: Емило Лабудовић
Свако превозно средство, од обичних таљига које су вукли коњи па до најмодернијих возова, аутомобила и бродова, у свом саставу има најмање два елемента, заједничка свима: уређај за погон и уређај за кочење и заустављање. Руковаоци овим уређајима су најчешће једни те исти, и они су ти који одређују брзину и безбједност кретања. Њима путници делегирају, прије свега, повјерење а онда и све остале сегменте путовања, и само од њих зависи вријеме приспијећа на циљ. А они… некад пожуре и стигну на или прије времена, а понекад намјерно окасне и стигну онда када је путницима већ за све свеједно.
Возовође европског карусела, на који ево већ скоро двије деценије покушавају да се укрцају земље Западног Балкана, понашашају се као припите бекрије које на правила саобраћаја не полажу ни жуту банку. Возе по свом ћефу, убрзавају и успоравају кад и како им се ћефне, и за све вријеме безочно лажу потенцијалне путнике како је крајње одредиште путовања већ ту иза прве кривине. А путници? Њима преостаје избор између или бесконачног чекања и смрзавања на некој од пустара у вукојебини историје или илузија да ће у европском возу, кад год да буде, бити и топлије и више свјетла.
Они који за све имају разумијевање и оправдање рекли би како се у европски воз укрцава по строгим правилима која су некада важила за учлањење у неки од енглеских аристократских и еснафских клубова. Демократизација свих сфера друштва, фер економска правила, слобода говора, слободна штампа, једнакост свих пред законом… само у почетак листе предуслова за куповину карте и укрцај на воз. И то би, кад би заиста тако и било, било крајње поштено. Али, пошто та правила нијесу олимпијске норме, јасно одређене и за све мјерљиве, тумачење њиховог испуњења постало је предмет одокативног „одмјеравања”, уцјена, трговине и манипулација свих врста. На крају свега, оголило се оно што је, маскирано и умотано у чоколаду, било јасно већ на почетку: апсолутна покорност и идиотска послушност „клубу вољних” како се, у међувремену, назваше најмоћнији „европљани”.
Рат у Украјини, свјесно испланиран и инициран да се, уз жртвовање једне земље и њених народа, коначно „доврши” Други свјетски рат, то јест Русија дефинитивно баци на кољена, постао је мерило свега „европског”. Слијепо пристајање уз коалицију јахача Апокалипсе која бљује ватру иједа на руског „медведа” инаугурисана је као примарни критеријум за чланство у ЕУ. Ако си за Европу, онда безусловно и по цијену сопствног губитка мораш бити против Русије, и тачка. Вођење независне спољне политике, сходно сопственим државним и националним интересима, колико до јуче нормалан и сврсисходан модел, проглашено је за јерес и означено као слободна мета за одстрел сваке врсте.
Црна Гора је, кажу, на прагу последњег вагона и само се чека дефинитиван улазак. Плаћено је и више него што је тражено, сагнуло се до пода и пузи се до изнемоглости, и само је питање тренутка када ће се ухватити талас који води у европску луку. Али, шта ако „брод” чија је реална и дневна инкарнација онај несрећни „Јадран”, заузму хрватски пирати са оним „црнобрадим” Пицулом на челу? Колико ћемо онда још бура и невера морати да савладамо, колико још грке морске воде да се нагутамо до спасоносног жала у Бриселу? Зато онај Ибрахим – ага ћути као сезана врећа и као зец у купусишту на свако вучје завијање из Загреба, а зорно хапси, кажњава и прогони безазлене графите из цетињског тунела. Ћути, пузи, пливај низводно и труди се да тако да… знате већ, сачуваш невиност у јавној европској кући.
Емило Лабудовић
