Пише: Емило Лабудовић
Нијесам из тога доба, старије је то од мене, али колико ме служи памћење на гомиле лекција из историје и хиљаде прочитаних страница, све ово данас ми личи на оно вријеме кад је ћутала памет а говорили топови. Европа данас као авет авети, личи Европи уочи Великог рата. „Мало су само промијенили глумце, али исти је комад, исти заплет и крај”!
Европа, ова нова, очигледно жели да наплати дугове које није наплатила она стара, с тим да су и потражиоци и дужници исти. Промијењен је само „посредник”, па то више нијесу Чехословачка и њени Судети већ Украјина и њен Азовстаљ. А исто као она, и ова Европа захтијева да се убице прогласе жртвама, да се бранитељи означе као агресори а да се слобода окује у окове нацифашизма који се, као вампир из гроба, опет буди, жедан крви и крвопролића. Она Европа, поражена и ослобођена, тај свој пораз и слободу жели да анулира новим пожаром који, кад плане, неће знати за границе. Стара Европа новој испоставља рачун трагом чувене изјаве маршала Жукова да „Европа никад неће опростити што је ослобођена од фашизма”!
А и у Црној Гори ништа ново. Ова Црна Гора је она коју, кад у Бриселу кихну, тресе жестока грозница, а температура јој скаче као луда. Европа оком, понекад и преко Загреб, а Црна Гора скоком. У броду без кормилара, (макар се звао и „Јадран”), али никако да искочи из потпалубља. Предсједник и премијер нам се утркују ко ће на кога жешће да пљуне и ко ће, чим изађу преко гране, ниже да се сагне и натрћи. Јер, само ће тако, кажу, „Ђура опростити што нас је тукао”!
И тако, точак историје само описује нови и нови круг сличан свим претходним. Европа туче по Европи, (не)свјесна да тим егзорцизмом не истјерује већ опет утјерује ђавола у њу. Црна Гора, опет, љуби ланце и слави поразе, а док се све то одвија, док настављачи идеологије усташе Ранка и брата му Мила, на овај јад и срамоту којима смо окружени, јуришају димним бомбама, фукара се, што би рекао Андрић – богати. Кад кажем фукара, за разлику од Андрића који је под тим турцизмом изворно подразумијевао сиротињу, ја томе појму придајем оно значење које му је наш народ давно дао, значење људског талога и моралног дна.
Умјесто да се засучу рукави и опљуне у шаке, па да се забразди, бивши министри нам ору у Спужу. Бомбе оне праве, још нијесу почеле да падају, али нам институције државе, од Уставног суда па до мјесних заједица, личе на Хирошиму 1945. Широм државе, шачица надобудних идиота, умишлених да су од Бога а не од народа дати, тај исти народ туцају у здрав мозак и праве постизборне циркусијаде. А Дритан, онај исти Дритан којег су неки моји у звијезде окивали (јер је, чоче, потписао Темељни), данас свим силама и Аџићима потврђује да се ресетовао и вратио на фабричко подешавање. Милу у наручје.
Кад се све сагледа објективно и хладне главе, ако је такво стање у овом стању (и срању – да извините) уопште могуће, онда питање из наслова овога текста губи сваки смисао. Као што су се у маглуштини незајажљиве нацистичке а наводно „европске”, политике некада губили гласови разума који су онда упозоравали на погубност појаве „каплара са брчићима”, и овје код нас то питање има још мање смисла. И чини се да ко год да зајаше багљиву кобилу којом тако дуго „путујемо у Јевропу”, скорије неће сванути. А и како би нам свануло кад сунце чекамо од Запада?
Ко не полуди – није нормала.
И, да, срећна Слава, Србадијо, и нека нам Свети Никола отвори очи да видимо гдје смо и којим нам путем ваља напријед.
Емило Лабудовић
