Да ли је Зеленски у паничи јер губи подршку Запада

Када дође време за преговоре, главни проблем ће бити што ће се показати да ратни циљеви Кијева и савезника нису ни слични, а украјински председник је свестан да се онда може испоставити да су жртве биле узалудне

Уз заглављену контраофанзиву, замор Запада украјинским ратом, све израженије сумње у то где завршава испоручено наоружање и неспремности НАТО и ЕУ да у овом тренутку приме Украјину – највећи страх Володимира Зеленског је да ће његови савезници изгубити стрпљење и наредити преговоре. После недавног самита НАТО-а у Вилњусу, тај страх је постао израженији и оправданији, а у Кијеву се све више плаше да ће украјинске жртве бити узалудне.

Северноатлантска алијанса такође је незадовољна председником Украјине, његовим непрекидним захтевима за више оружја и муниције, борбених авиона, пројектила и новца, а ништа не иде како се очекивало. То знатно усложњава позицију администрације америчког председника, а „Вол стрит џорнал” констатује да споро напредовање украјинске контраофанзиве ставља Бајдена у тешку политичку позицију. Бивши амерички амбасадор у Украјини Џон Хербст, сада у истраживачком центру Атлантског савета, сматра да Бела кућа нема другог избора него да настави да испоручује оружје, јер ће смањење помоћи Украјини и дозвољавање чак и делимичне победе Русије „бити значајан неуспех Бајденове спољне политике, који ће превазићи чак и повлачење трупа из Авганистана”. Лист цитира и заменицу премијера Канаде Кристију Фриленд која је рекла: „Моја највећа брига у вези с Украјином смо ми сами”.

У складу с том америчком позицијом украјински председник, најблаже речено, наступа агресивно и рескира. Притом, Зеленски је до сада функционисао на добро осмишљеном маркетингу, ма како да се ствари одвијају: он је непоколебљив, борбен, напуклим гласом се свако вече обраћа Украјинцима, има своју платформу за постизање мира и игра тврдо. Али, иако је добар у процени расположења украјинске јавности, није сасвим добро проценио колико је у западној и јужној Европи оно подложно променама. Кад је почео да држи лекције својим менторима, показало се да то неће ићи баш тако. Зеленски је очигледно заборавио да колонијални однос на који је пристао подразумева да се никад не заборавља ко је газда.

Сад већ чувени недавни инцидент с бившим британским министром одбране Беном Воласом, који је рекао да свако очекује мало захвалности за учињено и да савезници нису „Амазон”, преко којег Украјинци могу да наруче шта год пожеле, прерастао је у озбиљан стратешки промашај Зеленског. Изнервиран је био и амерички саветник за националну безбедност Џејк Саливан, који је на оштро питање украјинског активисте да ли Џозеф Бајден одбија чланство Украјине у НАТО-у јер се плаши победе Украјине над Русијом – одговорио: „Амерички народ заслужује одређени степен захвалности”. Подсетио је да су САД обезбедиле огромну количину наоружања како би осигурале да храбри војници Украјине имају муницију, противваздухопловну одбрану, пешадију, борбена возила, опрему за чишћење мина. Медији су се присетили да је Ен-Би-Си њуз још прошлог јуна известио да се Бајден наљутио на Зеленског током телефонског разговора кад је украјински лидер почео да наводи сву додатну подршку која му је потребна.

Сад је Зеленски очигледно прешао границу, што је у садејству с осталим поменутим факторима његове савезнике утврдило у размишљањима да ће убрзо можда ипак доћи време да се преговара. Проблем је што ратни циљеви Кијева нису идентични циљевима његових савезника. Украјина и многи њени западни партнери, изузимајући Пољску и балтичке државе, имају на уму различите најбоље могуће исходе. И то је део проблема који је погурао на површину оптужбе за незахвалност и, с друге стране, украјинску огорченост.

Савезници Кијева се никад нису сагласили око било каквих јасних ратних циљева. Украјински ратни циљ је јасан: потпуна победа, обнова целокупне украјинске државе коју је окупирала Русија (повратак на границе из 1991), укључујући и Крим. Преговори би могли да окончају рат, али не може бити руских услова, јер ће их диктирати Кијев. Зеленски и његови сарадници и даље одлучно одбацују територијалне компромисе и губитак суверенитета на било којем делу територије.

С друге стране, Запад би се задовољио делимичном победом: можда би Русија могла да задржи Крим и делове Донбаса, јер виде да до потпуне победе заиста не може да дође и да украјинска војска неће умарширати у Москву. Бриселски „Политико” констатује, позивајући се на своје дипломатске изворе, да украјински званичници одбацују руске нуклеарне претње као бесмислене и усмерене само на застрашивање западних земаља. Један неименовани западни званичник приметио је да су још пре годину дана западне дипломате биле изнервиране и упозориле украјинског председника да мора да ублажи свој жар и захтеве, иначе ризикује да изазове јавно и политичко негодовање.

Такође се напомиње да се формира раскол унутар НАТО-а, да Пољска и балтичке државе подржавају војне акције Украјине, док друге дугогодишње чланице имају другачији став, што је такође „део проблема који стоји иза оптужби о незахвалности Кијева”. Док се Украјинци, балтичке државе и Пољска плаше ширења руске претње на Запад у наредним деценијама, државе западне и јужне Европе не деле тај страх. Оне су увучене у трку санкцијама које их ослабљују и пристају на то да их Зеленски срамоти јер не могу да Украјину снабдевају наоружањем оним темпом који је Кијеву потребан.

Дакле, Зеленски је нарушио односе с најоданијим савезницима, а повлачење украјинског амбасадора у Лондону Вадима Пристајка, који је оценио да је сарказам Зеленског нездрав и да се не мора показивати Русима да постоји проблем између савезника и Украјине – показало је да је његов испад више од инцидента. Поруке о незахвалности су само врх леденог брега незадовољства које кључа међу савезницима украјинског председника. Можда то незадовољство неће проузроковати ускраћивање подршке Украјини, али свакако је слање поруке Зеленском да у Украјини могу да пронађу некога захвалнијег.