Пише: Тихомир Бурзановић
Промјена власти у Београду могла би да уздрма политичке савезе, медијске позиције и односе моћи у Подгорици. Ко би изгубио ослонац, ко добио простор за маневар, а ко би туђи пораз прогласио својом побједом? То су само нека од питања која се намећу и на које треба дати одговор.
Ако би Александар Вучић изгубио власт у Србији, политичке посљедице не би се зауставиле на границама те државе. Осјетиле би се и у Црној Гори, гдје је Београд годинама био много више од пријестонице сусједне државе – за дио политичке сцене био је покровитељ, ослонац и важна медијска позорница.
Зато би евентуални Вучићев пораз отворио питање које црногорска политика често избјегава: ко је свој утицај градио на сопственој политичкој снази, а ко је значајан дио свог положаја везивао за подршку из Београда?Важно је, међутим, разликовати политичке посљедице од аутоматског губитка власти или бирача. Промјена у Србији не би преко ноћи избрисала политичке односе у Црној Гори, али би могла да промијени околности у којима су они годинама функционисали.
МИЛАН КНЕЖЕВИЋ ИЛИ КАДА ПОДРШКА ПОСТАНЕ ПОЛИТИЧКИ ТЕРЕТ
Ако би се тражио црногорски политичар чија би позиција била посебно изложена посљедицама Вучићевог пораза, Милан Кнежевић, лидер Демократске народне партије, свакако би био међу првима. Разлог је његова отворена и јавна подршка Вучићу, укључујући учешће у предизборној кампањи у Србији и наступе на скуповима његове политичке опције.Подршка политичком савезнику сама по себи није спорна. Али када политичар из једне државе постане један од највидљивијих промотера изборне кампање у другој, природно се поставља питање његових политичких приоритета. Кнежевићев проблем не би био само у томе што је подржао кандидата који је изгубио, већ што би се његова политичка процјена нашла на провјери.То не значи да би ДНП аутоматски изгубио бираче. Њено упориште почива и на националним, идеолошким и политичким ставовима дијела грађана који не зависе искључиво од Вучића. Ипак, Кнежевић би морао да одговори на питање колико његова политика може да функционише без регионалног ауторитета свог најважнијег политичког савезника.
АНДРИЈА МАНДИЋ: ПРЕДНОСТ ОНОГА КО ОСТАВИ ПРОСТОР ЗА МАНЕВАР
Ако би Кнежевићева отворена подршка Вучићу постала политички терет, Андрија Мандић могао би се наћи у нешто повољнијој позицији.Његови дугогодишњи политички и идеолошки односи са Београдом добро су познати. Ипак, у политичком смислу постоји разлика између снажног јавног сврставања уз једног лидера и остављања простора за односе са различитим политичким актерима. Мандић би, захваљујући институционалној позицији и искуству, могао лакше да се прилагоди новим околностима и успостави односе са евентуалном новом влашћу у Србији.Зато га не би требало унапријед проглашавати губитником. Али ни његово евентуално политичко прилагођавање не треба проглашавати побједом.Кључно питање биће да ли је ријеч о промјени политичке тактике или о суштинском заокрету у односима према Београду.
БОРБА, ТВ АДРИЈА И ТВ ПРВА: КО ОСТАЈЕ БЕЗ ПОЛИТИЧКОГ ОСЛОНЦА?
Политички утицај не гради се само кроз партије и њихове лидере. Важну улогу имају медији који одређују теме јавне расправе и обликују слику о политичким актерима. Зато би евентуална промјена власти у Србији отворила и питање положаја дијела црногорске медијске сцене.Посебну пажњу заслужују портал Борба и телевизије Адрија и Прва, чији се поједини садржаји и уређивачки приступи у јавности повезују са политичким круговима блиским Вучићу или са позицијама које подржавају његов политички модел. Наравно, политичка блискост и подударност у извјештавању нису саме по себи доказ директне контроле. За такве тврдње потребни су конкретни докази о власништву, финансирању или уређивачким интервенцијама.Ипак, остаје важно питање: шта се дешава са медијима који велики дио свог јавног идентитета граде на подршци одређеном политичком центру када тај центар изгуби моћ?Могли би се суочити са губитком политичког ауторитета који је годинама давао тежину њиховим ставовима, али и са потребом да преиспитају уређивачку стратегију.Медијска независност не провјерава се док је политички савезник на власти, већ онда када изгуби моћ.Ако би се само промијенио политички покровитељ, суштинске промјене не би било. Ако би се, међутим, отворио простор за професионалније и критички независније извјештавање, то би био добитак за читаву медијску сцену.
ДПС: МОЖЕ ЛИ ПРОТИВНИКОВ ПОРАЗ ПОСТАТИ СОПСТВЕНА ПОБЈЕДА?
Овдје се отвара важна политичка контрадикција. ДПС и Мило Ђукановић годинама су били међу најистакнутијим противницима Вучићеве политике у Црној Гори. Због тога би евентуални Вучићев пораз могли доживјети као слабљење једног од регионалних центара политичког утицаја који су им били противници.Али ту треба повући јасну линију. ДПС би могао бити посредни добитник Вучићевог пораза, али то га не чини аутоматски политичким побједником у Црној Гори.Слабљење регионалног противника могло би му дати додатни политички аргумент и простор да афирмише своје раније ставове о утицају Београда на унутрашње прилике у Црној Гори. Међутим, то не значи да би тиме повратио повјерење бирача или отклонио критике сопственог политичког насљеђа. Грађани ће ДПС оцјењивати према његовој политици, одговорности за период власти и способности да понуди увјерљив програм за будућност.ДПС не може преузети заслуге за изборни пораз Вучића, као што ни други његови противници у Црној Гори не могу туђи политички резултат представљати као сопствену побједу. Зато је важно разликовати три категорије: директне губитнике, чија је политика снажно везана за Вучића; посредне добитнике, који би могли да искористе слабљење његовог утицаја; и стварне побједнике, који би промијењене околности претворили у конкретне политичке резултате.ДПС би могао припадати другој категорији. За прелазак у трећу потребно је много више од туђег пораза.
СПАЈИЋ: ПРИЛИКА ЗА НОВУ ПОЛИТИКУ ПРЕМА БЕОГРАДУ
За премијера Милојка Спајића евентуална промјена власти у Србији могла би да отвори простор за другачије односе са Београдом.Ако би нова власт била спремна да односе са Црном Гором гради на принципима равноправности, поштовања суверенитета и међудржавних интереса, Подгорица би могла добити предвидљивијег партнера. То би смањило политички притисак који се понекад ствара када се унутрашња питања Црне Горе посматрају кроз призму односа са српским политичким врхом. Ипак, Спајић од тога не би требало да очекује политички поклон. Европски пут Црне Горе не зависи од тога ко управља Србијом, већ од резултата домаћих реформи, владавине права, борбе против корупције и функционалности институција.Промјена у Београду могла би бити прилика, али би истовремено повећала одговорност црногорске власти да покаже конкретне резултате.
ЕВРОПСКИ ПУТ: ПРИЛИКА ДА СЕ ПОЛИТИКА ВРАТИ ДОМАЋИМ ТЕМАМА
Црна Гора се налази у процесу приступања Европској унији и управо би тај процес требало да буде главни критеријум за оцјену политичких потеза. Евентуална промјена власти у Србији могла би да допринесе смањењу регионалних тензија и отвори простор за прагматичнију сарадњу. Али не би сама по себи ријешила проблеме црногорског правосуђа, корупције, политизације институција и медијског утицаја.Европска унија од Црне Горе не очекује да буде против Србије. Очекује да буде функционална, демократска и суверена држава која са сусједима сарађује на основу европских правила и заједничких интереса.Ако би се политичке партије више бавиле реформама, а мање регионалним политичким обрачунима, то би био стварни позитиван ефекат промијењених околности. У супротном, промијенила би се само политичка гарнитура у Београду, док би црногорска сцена наставила да функционише по старом обрасцу.
НА КРАЈУ НИЈЕ НАЈВАЖНИЈЕ КО ЈЕ ПАО С ВУЧИЋЕМ, ВЕЋ КО ЈЕ СПРЕМАН ЗА НОВЕ ОКОЛНОСТИ
Ако би Александар Вучић изгубио власт у Србији, посљедице у Црној Гори не би биле једнаке за све.Милан Кнежевић нашао би се пред изазовом да оправда снажно политичко сврставање уз Вучића. Андрија Мандић имао би више простора за прилагођавање. Медији блиски Вучићевом политичком моделу били би суочени са питањем уређивачке и пословне одрживости. ДПС би могао добити политички аргумент, али не и аутоматски повратак повјерења бирача. Спајић би добио прилику да односе са Србијом постави на прагматичније основе.То су могући исходи, а не унапријед утврђене чињенице.Највећи губитници били би они који су своју политичку процјену заснивали на увјерењу да је моћ једног човјека трајна. Највећи добитници били би они који би промијењене околности искористили за јачање институција, професионализацију медија и убрзање европских реформи.Црној Гори није потребна политика која ће само промијенити покровитеља. Потребна јој је политика која ће се коначно бавити сопственим проблемима и резултатима. Јер, на крају, није најважније ко је пао с Вучићем у Црној Гори. Најважније је ко ће бити способан да изгради политичку будућност која не зависи од туђих изборних побједа и пораза. То би био прави тест политичке зрелости Црне Горе и њеног европског опредјељења.
