Пише: Тихомир Бурзановић
Од четвртог покушаја смјене Андрије Мандића ДПС је направио још један политички спектакл без жељеног финала. Чак и када је Мандић, према сопственом казивању, гласао за сопствену смјену како би опозицији дао глас више, ни то није било довољно. Умјесто побједе, стигла је нова лекција о разлици између политичке буке и стварне парламентарне већине.
Постоје политички порази који се тешко признају, па се зато проглашавају моралним побједама. Постоје и они толико упорни да их више није могуће сакрити ни иза највећих европских парола, најтежих историјских тема и најгласнијих оптужби. Данашњи неуспјех иницијативе за смјену Андрије Мандића припада управо овој другој категорији .Резултат је јасан: 41 посланик против смјене, 37 за смјену. Мандић остаје на челу Скупштине.
А политички семафор, послије четвртог неуспјелог покушаја, показује 4:0 за предсједника парламента.Четири покушаја, четири неуспјеха. Да је ријеч о фудбалском резултату, неко би већ затражио оставку селектора.
У ДПС-у, међутим, изгледа још вјерују да је проблем у терену, судији, времену, публици — свима осим у сопственој политичкој тактици.
Кад противник гласа за твоју побједу, а ти ипак изгубишПосебну политичку иронију цијелом догађају даје Мандићева тврдња да је и сам гласао за сопствену смјену, како би опозицији омогућио један глас више.
Ако је то тачно, онда је ријеч о потезу који је тешко уклопити у драматичну слику о предсједнику парламента који се по сваку цијену држи фотеље. Мандић је, барем према сопственом објашњењу, био спреман да допринесе сопственом разрјешењу, а ДПС ни тада није успио да оствари циљ.
Другим ријечима, опозиција је добила и оно што јој, по сопственој рачуници, није морало припасти — па је поново остала кратких рукава.
Тешко је замислити незгоднији сценарио за политичку иницијативу која је најављивана као питање принципа, одговорности и европског идентитета Црне Горе. Када ни симболички уступак противника не може да произведе побједу, онда би можда требало преиспитати не противника, него сопствену стратегију.Наравно, једно је Мандићево јавно објашњење, а друго је формално утврђивање начина гласања. Та разлика не мијења исход: иницијатива је пропала, а предсједник Скупштине остаје на функцији.
Четврти покушај — иста мета, исти промашајДПС и дио опозиције поново су покушали да политичко питање Мандићеве одговорности претворе у велики морални обрачун. У средишту иницијативе нашла се његова изјава саучешћа породици Ратка Младића, осуђеног за геноцид у Сребреници и друге ратне злочине.
То је озбиљна и болна тема. Злочини у Сребреници не могу се релативизовати, а пресуде међународних судова не могу се третирати као ствар политичког укуса. Суочавање са прошлошћу није изборни слоган, већ обавеза сваког друштва које жели да гради демократску и европску будућност. Али управо зато таква тема заслужује одговорну расправу, а не политичку инструментализацију. ДПС је покушао да спорну изјаву претвори у тест цјелокупног политичког идентитета парламентарне већине, као да се питање повјерења предсједнику Скупштине може ријешити тако што ће се свако ко не гласа по њиховом захтјеву прогласити саучесником у историјском злу.Андрија Николић је поручио да су они који остану ван сале, предају празан листић или гласају против смјене дио злочиначког подухвата из пресуда Хашког трибунала. То је политичка реторика која не оставља много простора ни за правну прецизност ни за демократско неслагање.
Одговорност за ратне злочине утврђују судови на основу доказа и индивидуалне одговорности. Парламентарно гласање о повјерењу једном функционеру није судски поступак, а политичко неслагање са ДПС-ом не може само по себи бити доказ било чије саучесничке улоге у злочину.
Ако је аргументација толико снажна, зашто је онда потребно свакога ко не прихвата предложени закључак прогласити морално сумњивим?Када немаш довољно гласова да смијениш политичког противника, најлакше је прогласити да су сви који га нису смијенили — криви. Тако се парламентарни пораз претвара у морални спектакл. Само што се од спектакла не прави већина.
ДПС открио европске вриједности — баш кад је затребала Мандићева фотеља
ДПС данас наступа као чувар европских вриједности, демократске културе и историјске истине. И то је, наравно, легитимно. Али проблем настаје када странка са сопственим историјским насљеђем покушава да монополизује морал, као да је европска будућност Црне Горе приватно власништво њеног руководства.
Мандић је у свом обраћању подсјетио на ратну прошлост ДПС-а, односе тадашњег црногорског руководства са руководством Републике Српске и политичке ставове из деведесетих. То су историјска питања која захтијевају озбиљно и документовано разматрање, а не пуко надгорњавање оптужбама.
Ипак, једно питање заслужује да буде постављено: зашто ДПС сматра да има искључиво право да одређује ко је данас достојан да говори о Европи, а ко није?Европске вриједности не значе да једна странка добија трајно право на моралну супериорност. Оне подразумијевају одговорност, институционалну културу, поштовање различитих мишљења и спремност да се сопствена прошлост посматра без селективног памћења.
Не може се европска будућност градити тако што ће се прошлост једних стално стављати под лупу, а прошлост других проглашавати недодирљивом. Не може се тражити суочавање са историјом само онда када то политички одговара. ДПС, дакле, има право да критикује Мандића. Има право да оспорава његове ставове и да тражи његову смјену. Али нема право да своје политичке противнике аутоматски изједначава са најтежим злочинима само зато што нису прихватили његову иницијативу.
То није европска политичка култура. То је покушај да се политички спор претвори у моралну пресуду.
Мандићева порука о будућности — најважнији дио данашње расправе
У свом обраћању, Мандић је позвао на окретање будућности, на помирење и на смјену генерација без сталног враћања у најмрачније теме прошлости.
„Хајде да се окренемо будућности. Да урадимо оно за шта нам се пружила прилика“, поручио је.
У том позиву има политичке поруке која заслужује да буде озбиљно размотрена. Црна Гора не може бесконачно остати заробљена у деведесетим годинама, у старим подјелама и у сталном надметању ко има право да буде већи патриота, већи Европљанин или већи морални ауторитет.
Суочавање са прошлошћу и окретање будућности нијесу супротности. Напротив, друштво мора бити способно да призна злочине, поштује жртве, прихвати судски утврђене чињенице и истовремено одбије да потомство политичких сукоба претвори у трајни начин управљања државом.
Мандићев позив на помирење зато може бити позитиван политички сигнал — под условом да помирење не значи заборав, релативизацију злочина или избјегавање одговорности. Оно треба да значи да се истина не користи као оружје за вјечно одржавање подјела, већ као темељ за њихово превазилажење. Исто важи и за европске интеграције. Оне неће напредовати само зато што политичари понављају ријеч „Европа“ у свакој другој реченици. Напредоваће када буду постојали резултати, функционалне институције, владавина права и политичка воља да се договор постигне и онда када није могуће побиједити политичког противника.
Ако Мандић жели да његова порука о будућности буде више од добре политичке реченице, онда је треба претворити у конкретан рад парламента, у дијалог и у резултате који ће грађани осјетити.То је много захтјевнији задатак од побједе у једном гласању. Али је и много важнији.
Празна сала, пуна реторика и стара опозициона математика
Посебан утисак оставља и ток сједнице. Након усвајања дневног реда, већина посланика власти напустила је салу и није учествовала у расправи, да би се вратила за гласање о иницијативи. Такав поступак отвара питање парламентарне културе и односа према институцији. Скупштина није само гласачка машина, нити је расправа пука представа која претходи пребројавању гласова. Одговорност посланика подразумева и учешће у аргументованој дебати, нарочито када се отварају теме од великог јавног значаја.
Ипак, ДПС је и поред вишесатне расправе, снажне реторике и озбиљних оптужби остао без потребне подршке. Гласало је 80 посланика, од чега је 41 било против разрјешења, а 37 за. Забележена су и два неважећа листића. То је парламентарна чињеница која се не може промијенити ни најдраматичнијим саопштењем након гласања. Опозиција може да прогласи да је разобличила власт. Може да тврди да је поставила важна питања. Може да настави политичку борбу другим средствима. Али не може пораз представити као успјешно изведену смјену, нити може игнорисати чињеницу да четврти покушај није донио резултат. У политици је, као и у животу, важно знати разлику између тога да си одржао добар говор и тога да си постигао циљ. ДПС је данас имао говоре, оптужбе и драматичне поруке. Мандић је задржао функцију. Четири пута покушати исто и четири пута не успјети није баш доказ политичке незаустављивости. Прије је позив на озбиљну анализу зашто се сопствена стратегија толико упорно судара са стварношћу.
Мандићев резултат јесте политички капитал — али и обавеза
Резултат 4:0 несумњиво представља политичку предност за Мандића. Он остаје на челу парламента упркос поновљеним покушајима опозиције да га уклони. Данашње гласање показало је да иницијатива ДПС-а није успјела да обезбиједи већину за његово разрјешење. Али политички капитал није трајна имовина. Он се не чува само побједама над опозицијом, већ се оправдава резултатима у институцији којом се руководи. Од Мандића се зато очекује да парламент буде мјесто озбиљног рада, да се политичке разлике не претварају у институционалне блокаде и да европски пут Црне Горе не остане талац међустраначких обрачуна. Ако већ позива на будућност, онда је управо сада прилика да покаже како та будућност изгледа: више дијалога, више одговорности, више рада на реформама и мање политичког надгорњавања које грађанима не доноси ни бољи живот ни сигурнију државу.
Мандић данас није побиједио зато што је нестао сваки спор око његових ставова. Није побиједио зато што су све критике опозиције аутоматски неосноване. Побједу је остварио у конкретном парламентарном питању: није разријешен јер за то није обезбијеђена потребна подршка.
И управо ту треба повући линију између политичке пропаганде и чињеница.
Мандић остаје, а ДПС мора да промијени плочу
Данашњи исход може се сажети у једној реченици: Андрија Мандић остаје предсједник Скупштине, док ДПС и опозиција остају са још једном неуспјелом иницијативом. Четврти покушај смјене није донио промјену на челу парламента. Мандићев резултат сада је 4:0, а опозиција би, умјесто што тражи нови повод за још један политички спектакл, требало да размисли како да своје идеје претвори у стварну парламентарну подршку.
Јер није довољно бити гласнији. Није довољно прогласити себе јединим заштитником Европе. Није довољно сваког политичког противника ставити на историјски стуб срама. Потребно је придобити људе, изградити повјерење и понудити програм који превазилази дневну потребу за политичким обрачуном.Андрији Мандићу, са друге стране, остаје прилика да политичку стабилност коју му је данашњи резултат обезбиједио претвори у нешто много важније од личног опстанка на функцији — у стабилнији парламент, снажније институције и конкретан допринос европској будућности Црне Горе.
Његов позив на помирење и окретање будућности заслужује подршку онда када се потврђује дјелима, а не само ријечима. Црној Гори је потребно мање политичког профитерства на рачун прошлости, а више одговорности за оно што долази.
ДПС, пак, има право да настави да тражи Мандићеву смјену. Али послије четири неуспјеха, ред би био да понуди нешто више од исте иницијативе у новом паковању. Јер политичка упорност јесте врлина, али упорност без преиспитивања лако постаје политичка тврдоглавост. Мандић је данас задржао функцију. ДПС није успио да га смијени. А Црна Гора би највише добила када би обје стране коначно схватиле да парламент није арена за бесконачно понављање старих сукоба, већ мјесто на којем се одлучује о будућности грађана.
До тада, резултат остаје уписан: Мандић 4 — ДПС и опозиција 0. И можда је управо то највећи парадокс данашњег дана: они који су дошли да политички затворе једно поглавље, поново су показали да још нијесу пронашли начин да окрену страницу.
Извор: Српска 24
