Пише:Тихомир Бурзановић
Постоји један занимљив црногорски политички феномен који заслужује озбиљнију дијагнозу од уобичајене дневнополитичке свађе: Шта се деси Србима у Црној Гори када коначно добију власт?
Одговор, бар судећи по дијелу политичке и медијске сцене, гласи: добију власт — па почну да се понашају као опозиција. И то не било каква опозиција, већ она стара, искусна, тридесетогодишња. Опозиција власти, опозиција коалиционим партнерима, опозиција институцијама, понекад опозиција сопственим министрима, а у завршној фази — опозиција сопственим одлукама.
Као да је неко у политички софтвер уградио програм: „Уколико си на власти — пређи на опозициони режим.“
Није, наравно, проблем у Србима као народу. Проблем је у политичкој навици која се годинама градила око једне једноставне психологије: Власт је туђа, па је самим тим свака власт сумњива.
Критика је идентитет, а учешће у власти само привремени излет из опозиције.Тридесет година такве позиције остављају посљедице. Човјек се навикне да му је најлакше бити морални арбитар са стране. Не мораш да поправљаш школу — довољно је да кажеш да је лоша. Не мораш да управљаш министарством — довољно је да објасниш да министар не зна. Не мораш да донесеш одлуку — довољно је да кажеш да је одлука погрешна.
А онда једног дана уђеш у Владу.И настаје мала политичка трагедија: Више немаш кога да критикујеш осим себе.Ту почиње прави тест политичке зрелости.
Јер власт није свечана фотеља са заставом иза леђа. Власт је одговорност. Ако си министар, онда си одговоран за министарство. Ако си дио парламентарне већине, онда си одговоран и за резултат те већине. Ако си у коалицији, онда не можеш сваки пут када се не слажеш са партнером да објавиш да си, ето, поново опозиција.
То није увијек принципијелност. Понекад је само опозициони мишић који није научио да мирује. Али овдје прича постаје занимљивија, јер у овом политичком циркусу нису сами политичари. Постоји и публика која их охрабрује.
Медији.
Посебно дио медијске сцене који себе представља као српски, просрпски или као неку врсту националног политичког трибунала. Ту се јавља један врло чудан образац: српском политичару у власти не мјери се успјех према томе шта је урадио у институцији, већ колико је пута напао сопствену власт.
Ако министар заврши посао — добро. Ако министар нападне премијера — одлично. Ако нападне коалиционог партнера — насловна страна. А ако најави излазак из Владе- историјски догађај.
Радни резултат одједном постаје досадан, док политички сукоб постаје ударна вијест. Тако се ствара бизарна медијска економија у којој се деструкција власти више исплати од њеног успјеха.
И то није само црногорски феномен. Дијелом га производе и медији из Србије који Црну Гору посматрају као сопствено политичко двориште и који често имају снажну потребу да српске политичаре у Подгорици оцјењују са београдске трибине.
Последњих година тај утицај није занемарљив. Према подацима које је 2025. објавила Агенција за аудио-визуелне медијске услуге, националне телевизије у Црној Гори имају власничке везе углавном са компанијама и појединцима из региона, прије свега из Србије. То само по себи није проблем.
Проблем настаје када се медијска блискост претвори у политички патронат, а национална осјетљивост у средство за производњу сталног сукоба. Тада српски политичар у Црној Гори добија једну врсту двоструког мандата: један му дају грађани Црне Горе, а други му свакодневно додјељују медији из Подгорице и Београда.
И ту почиње проблем. Јер један мандат тражи да управљаш државом у којој живиш, а други те гура да доказујеш националну исправност тако што ћеш што гласније рушити власт у којој сједиш.
Није случајно што је током 2026. године из српских медија стизала оштра критика појединих представника српских странака у црногорској власти, уз оптужбе да праве компромисе на штету српских интереса. Другим ријечима: Ако си Србин и у власти си, пази да случајно не почнеш да личиш на власт.
Јер онда си, по неким медијским критеријумима, постао сумњив. А ако изађеш из власти и почнеш да је рушиш — е, онда си поново свој. То је савршена формула за политичку нестабилност. И зато није довољно питати да ли српски политичари у Црној Гори знају да уђу у власт.
Право питање је: Знају ли да остану у власти, а да не изгубе политички идентитет?
Јер постоји огромна разлика између чувања интереса српског народа и непрекидног доказивања да ти је власт коалиционих партнера непријатељска. Понекад се национални интерес брани тако што се нешто усвоји. Понекад тако што се нешто изгради. Понекад тако што се запосли способан човјек. Понекад тако што се институција учини бољом. А понекад тако што се каже: „Не.“
Али ако је одговор на сва питања увијек „не“, онда човјек више није политички коректив. Постаје политички кочничар. И ту треба поставити непријатно питање и српским медијима у Црној Гори и Србији:
Да ли желите Србе који владају или Србе који се стално буне што Срби владају?
Јер то није исто. Ако српским политичарима стално говорите да су издајници зато што су направили компромис, онда им остављате само један начин да докажу да су „прави“: да направе кризу. А ако сваку кризу наградите насловницом, гостовањем и националним аплаузом, онда сте добили политички систем у којем је највећа награда за лоше управљање — медијска слава.
Чему онда служи власт? За управљање државом? Изгледа да не. За саопштења? Много више. За реформе? Колико се мора. За рушење сопствене коалиције?
Е, ту већ имамо специјалисте.Уосталом, посљедњих година није недостајало доказа да су управо сукоби унутар власти и недостатак стабилног консензуса кочили реформе и доношење важних закона. На то је 2026. упозоравао и МАНС, наводећи да су краткорочни политички опстанак и кризе често потискивали дугорочне реформе.
Зато је вријеме да се у српској политичкој јавности промијени један стари рефлекс.Није сваки компромис издаја. Није свака критика храброст.Није сваки излазак из власти принцип. И није сваки напад на сопствену Владу доказ да си једини прави Србин у соби. Понекад си само човјек који је добио власт и није знао шта ће са њом.
А медији који га у томе охрабрују нису невини посматрачи. Они су дио политичког процеса. Јер ако свакодневно производите атмосферу у којој српски политичар мора да бира између рада и националне медијске аплаузе, не треба се чудити што ће неки изабрати аплауз. Рад се не чује далеко.Сукоб се чује до Београда.
Ако се овај образац настави, могли бисмо добити један потпуно нови тип политичара: човјека који је на власти, али се понаша као опозиција; који гласа за Владу, али је критикује; који сједи у кабинету, али говори као да је избачен из њега; и који на крају напусти власт да би доказао да је био у праву што је у њој био незадовољан. То је већ савршен политички парадокс.
Србин на власти у опозицији против власти у којој је Србин. Тридесет година опозиционог стажа очигледно се не лијечи уласком у Владу. За то је потребно нешто много теже: научити да се влада.
А можда и научити да се понекад каже: „Ово смо ми урадили.“ Без „али“. Без „издаје“. Без „излазимо“. И, што је најтеже од свега — без саопштења у којем се објашњава зашто је власт у којој си министар заправо катастрофа.Јер ако си већ ушао да владаш, било би реда да једном пробаш и да владаш.
Тихомир Бурзановић
