Постоје ти моменти у спорту које ће сваки спортски заљубљеник лако препознати, такозвани додири класе након којих ти не преостаје ништа друго него се благо насмијешити, аплаудирати или у себи промислити „какав мајстор“
Пише Тони Лазарушић
Играло се 21. коло Еуролиге и Партизан је почињао свој задњи нападачки посјед првог полувреијмена против Црвене звијезде. Сат за напад почео је одбројавати 24 секунде. Жељко Обрадовић је прво гестикулацијом рукама попут брижног родитеља позвао екипу на стрпљење и смиреност, а онда је попут генерала на бојном пољу сигнализирао акцију и стао распоређивати трупе. Војник Zack LeDaya одлутао је из замишљене формације што је Обрадовића натјерало да уђе два корака у терен а онда комбинацијом звиждука, ријечи и покрета рукама LeDaya врати у строј.
Таман што се LeDaya вратио тамо гђе је на почетку акције морао бити, у десном корнеру, Кевин Пунтер је отпочео Партизанову акцију. И гле чуда, сплетом околности или можда не, лопта је у наставку акције завршила управо у рукама LeDaya који забија отворену трицу и Партизан на одмор одлази с плус 8.
Постоје ти моменти у спорту које ће сваки спортски заљубљеник лако препознати, такозвани додири класе након којих ти не преостаје ништа друго него се благо насмијешити, аплаудирати или у себи промислити „какав мајстор“. За некога је то no-look ласерско додавање Николе Јокића у корнер за шутера. Може бити и једноручна backhand паралела Рогера Федерера која је противника остављала укопаног. За трећег је то комбинација десни хоок – десни аперкат којим је Мике Тајсон успављивао супарнике. Мени је, на примјер, додир класе теледиригирана лопта Аљоше Асановића за Давора Шукера против Француске 1998. А кад сам већ приватизовао ове редове, додир класе ми је и Обрадовићево распоређивање ЛеДаyа у корнер.
Ова горе акција Партизана могла је завршити на безброј других начина, али ово би и даље био потез мајстора. Ако вам је промакло, обратите позорност што се догађа на релацији Обрадовић– LeDaya када Американац забије трицу. Нема славља, нема грљења, нема ни успутног high fivea јер Обрадовић напросто бјесни што LeDaya није био на правом мјесту на почетку акције.
Индикативна је ова секвенца у контексту Жељка Обрадовића и овогодишњег Партизана на више нивоа којих ћемо се дотакнути у наставку текста, али је и симболична јер сјајно илустрира Обрадовића као тренера кроз цијелу његову каријеру. Није довољно да играч забије трицу у врло важном моменту, и још к томе у вјечитом дербију, ако је прије тога био на прагу да је упропасти. Можемо причати о његовој офензивној и дефензивној филозофији, буџетима екипа које је водио и разини талента којег је имао на ростерима, али Обрадовић је кроз године увијек инсиситрао на правој кошарци и поштивању фундаменталних законитости игре. Наравно, сами Обрадовић никада није рекао „права кошарка“ него ће на клиникама и семинарима, у којима се појављује као предавач, на тврдом енглеском искористити термин „simple basketball“. А права или једноставна кошарка у његовом случају није ништа друго него стављање нагласка на процес умјесто на резултат. И зато када Обрадовић бјесни на LeDaya или на сад већ легендарном тимеоуту урла „Fuck you Gigi Datome!“, није због промашеног шута или резултата него зато јер су се играчи огријешили о план који тек треба донијети резултат.
Није довољно да играч забије трицу у врло важном моменту, и још к томе у вјечитом дербију, ако је прије тога био на прагу да је упропасти
А резултати Партизана у прва 3 мјесеца били су забрињавајући, и притом се циља само на резултате из Еуролиге будући да екипа обавезе у АБА лиги одрађује на аутопилоту што је у сваком случају похвално, али не и вриједно дубинске анализе. Црно-бели су у првих 13 кола Еуролиге имали омјер 4-9. Позитивна атмосфера око клуба због повратка у Еуролигу након низа година чекања и у другој повратничкој сезони Обрадовића, нагло је спласнула. У медијима и по друштвеним мрежама ишло се толико далеко да су се пропиткивали чак ауторитет и стручност Обрадовића.
Што се догодило од средине 12. мјесеца тешко је објаснити. Је ли вјера у процес (rust the process!!) напокон дошла на наплату или је погођена форма за завршни дио сезоне? Вјеројатно обоје, али од утакмице с Анадолу Ефесом у Београду Партизан је на омјеру 9-3 и у том периоду су једна од најврућих екипа у Еуролиги. Еуролигашка сезона је ипак спашена, нада у playoff и даље живи иако је распоред до краја сезоне доста гадан.
Погонско гориво Партизана и сегмент којим апсолутно кроз цијелу сезону доминирају на еуролигашкој сцени је напад. Чак и у интервалу када нису успијевали добити никога Партизан је уредно испоручивао на тој страни паркета. Тренутно забијају 122,8 поена на 100 посједа што је најбољи офензивни рејтинг у Еуролиги. Други је Олyмпиакос са 121,5 поена на 100 посједа а трећи је Fenerbahce који забија 118,6. Колико је Партизан доминантан у нападу говори то што је ова разлика од 4,2 поена која забијају више од трећепласираног Фенера еквивалентна разлици између Фенера и по нападачком рејтингу десете Валенције.
Истовремено, и јест и није изненађење што је Партизан цијеле сезоне при врху нападачке ефикасности у Еуролиги. Када гледамо с чим све на ростерима располажу конкуренти – јест. Када мало промислимо кога на клупи има Партизан – није. Ова сезона Партизана подсјетила нас је, ако смо заборавили, тко је један од највећих офензивних mastermind-ovima тренерске касте свих врјемена. Партизанов нуклеарни напад изражен статистички, homage је Обрадовићевој тренерској класи, али можда још и више нови драгуљ у круни његовог legacy-a.
Да покушам објаснити…
Жељко Обрадовић као тренер у самом врху траје већ пријеко 30 година. У тих 30 година стало је 9 еуролигашких титула. У свакој декади Обрадовић је узео барем једну титулу. Код неких тренера, у било којем спорту, након толико година дође до замора материјала, препусте се и уживају на старој слави јер се више немају коме доказати. Обрадовић је другачији. Ако очекујете да ћу вам сада причати о новим нападачким схемама које је осмислио – нећу. Управо супротно. Обрадовићева величина крије се у томе што и данас побјеђује са стилом игре који се могао видјети и док је водио, на примјер, Panathinaikos или Fenerbahce.
Управо се недавно на интернету појавио један интересантан видео који глорифицира Обрадовићеве нападачке иновације у виду акција и концепата кроз његову каријеру, а који су и дан-данас увелике заступљени и копирају их тренери од бетон лига, преко Еуролиге, па све до НБА-а. Видео почиње с уводом у којем се појављује Gregg Popovich и отворено признаје да краде Обрадовићеве акције. А украо је и Сергио Сцариоло, и то као тренер Фурије, популарну pain pick and roll акцију па одатле ово Spain , иако је исту акцију играо Обрадовић још у ПАО-у давне 2002. Данас популарни фаце или фронт цат као тренер Партизана Обрадовић је играо за Предрага Даниловића па од ту и назив – Даниловић цат. Исту акцију је двадесетак година касније Жоц позивао за Николу Калинића у Фенеру. Ту су и handoffovi из поста, специјали из аута и специфична врста spacinga у pick and rollu коју доста тренера назива Обрадовић спацингом.
Ова сезона Партизана подсјетила нас је, ако смо заборавили, тко је један од највећих офензивних мастерминдова тренерске касте свих времена
Могло би се тога набројити још, али нас занима поента и што то значи за Обрадовића у модерном времену и у контексту Партизана. Ту се морамо вратити на почетак јер не значи ништа друго него да Обрадовићева екипа игра праву кошарку. И то је одлика његових екипа чак и кад их не иде и не љуби их резултат. Напросто је немогуће да један тренер траје оволико дуго и ниже успјехе а да није открио све тајне спорта којим се бави и који подучава. Модерне генерације би колоквијалним ријечником то рекле овако: прешао је игрицу. И стварно, док млађе генерације тренера покушавају учити од њега, копирати га и тек почињу играти игрицу, Обрадовић је игра по стоти пут, познати су му сви левели, све мапе и мало што га може изненадити.
Неке од главних карактеристика Обрадовића као тренера су темељита припрема за супарника, односно scouting, којег онда успоредно прати и планирање како бранити и нападати тог супарника. Обрадовић је мајстор у детектирању Ахилове пете противника, па чак и ако је нема он ју је кадар сам створити. Уз то, камелеонски брзо се прилагоди: промијени поставе, пронађе врућег играча или промијени тип обране ако ситуација то налаже. У основи се ради о врло флексибилном тренеру, али и тренеру који, као што је већ речено, вјерује у своју идеју и неће се поколебати зато јер тренутно пушу другачији вјетрови.
Узмимо за примјер данашњу кошарку која генерално може стати под егиду pace and space. У пријеводу, екипе су схватиле вриједност раног нападања обрана које нису постављене (паце) и важност распореда играча (space или spacing) на терену а који је данас најчешће 4-оут или 5-оут, односно игра се с 4 или 5 шутера. У таквој ери, Обрадовићев Партизан је парадокс јер нити игра брзо, нити шутира пуно трица.
Данас популарни фаце или фронт цaт као тренер Партизана Обрадовић је играо за Предрага Даниловића па од ту и назив – Даниловић цут. Исту акцију је двадесетак година касније Жоц позивао за Николу Калинића у Фенеру
Што се темпа тиче, Партизан је 5. најспорија момчад Еуролиге. Гледе трица, ситуација је занимљива. Узимају 21,4 трице по утакмици што је увјерљиво најмање од свих. Разлог томе дијелом се крије у профилу играча. Партизанове прве нападачке опције у Еуролиги – Пунтер и Данте Еxум, нису овисни о трицама. Пунтеров шутерски профил је разноврстан, али играч има тенденцију ослањања на полудистанцу. Еџуму је трица најслабије оружје у репертоару и воли финиширати што ближе кошу. Код осталих играча је слична ситуација. Матхиас Лессорт не шутира трице и игра само око обруча док LeDay и Ioannis Papapetrou шутирају више за 2 него за 3 и комбинирају у свом нападачком репертоару spot-up трице и post-up изолације.
Ове бројке сугерирају да се Обрадовић прилагодио персоналу који има на располагању. Ипак, једну ствар не треба занемарити, а она нам, онако, баш лијепо демонстрира да Партизан у нападу игра праву кошарку. У питању је 39 посто тимске реализације трице. У тој категорији црно-бели дијеле 1. мјесто с Барселоном и Ефесом. Наравно, однос волумена и ефикасности овдје игра улогу јер онај тко узима мање покушаја има и веће шансе да ефикасније забија. Дијелом стоји, али већим дијелом је Обрадовић Партизанов spacing избрусио до савршенства.
Једна ствар одувијек је вриједeла за све Обрадовићеве тимове. Сви су били изразито ослоњени на pick and roll игру. Ништа чудно, pick and roll је основа готово сваке момчади која игра кошарку. Међутим, оно што је некоћ одвајало Обрадовића од остатка тренера је његова спознаја о важности spacinga и о томе да pick and roll није само игра 2-на-2, него 5-на-5, те да је битно што раде она 3 играча која нису директно укључена у ball screen акцију. Обрадовић је манијакално посвећен распореду и кретњама играча у pick and roll. Корак ту или тамо за њега је разлика између коша и промашаја и то је, да се опет вратимо на почетак текста, био trigger за реакцију према LeDay. Он је у оној акцији против Звезде нарушио spasina, односно није стао у корнер, а корнери су у Обрадовићевој филозофији светиња. Данас сви тренери имају спознају о важности spacinga, али мало који тренер подучава специфичне spacingu концепте и има систем игре који ће креирати отворене трице које су пак узрок оних 39 посто тимске реализације, чак и када већини играча на rosteru трица није примарно оружје.
Pick and roll је основа готово сваке момчади која игра кошарку. Међутим, оно што је некод одвајало Обрадовића од остатка тренера је његова спознаја о важности spaceing и о томе да Pick and roll није само игра 2-на-2, него 5-на-5, те да је битно што раде она 3 играча која нису директно укључена у ball-screen акцију
Наравно, Обрадовићев систем није ригидан. У његовим акцијама има пуно read and react момената, али опћенито Партизанов стил ове сезоне у себи садржи доста изолацијске кошарке и играчи имају слободу нападати 1-на-1. Бројке кажу да је само 49 посто Партизанових поена асистирано, увјерљиво најмање у Еуролиги. То је дио плана и дио идентитета скоро свих Обрадовићевих екипа. Партизан се ове сезоне јако пуно ослања на провоцирање противничке swich обране само да би из тога напали mismatch, преко Лессорта против нижег играча у посту, преко бека попут Пунтера против вишег играча или кроз Еџума који на својој позицији доминира физикалијама. Такав стил може бити ризичан јер убије ритам напада, али Обрадовић жели simple basketball, па ако је већ обрана с преузимањем тренд, Обрадовић то жели искористити. Та агресивна 1-на-1 кошарка довела је до тога да Партизан изводи чак 21,3 слободна бацања по утакмици. Више од њих шутира само Монаkо. Чак 82,3 посто реализације с пенала трећи је најбољи учинак у Еуролиги и још један разлог ефикасности Партизановог напада.
Све ове одлике Партизановог напада и раније су виђене код Обрадовићевих екипа, али има и новитета који прате сувремене трендове. Први је најочитији, а то је конструкција rostera. На њему се налази пуно комбо или такозваних twener играча попут Аврамовића који је цомбо бек; Еџума који је номинално бек, али има висину крила; Папапетроуа који је висином ниско крило, али стилом игре четворка. То је некада раније био проблем, али данас је roster опремљен таквим играчима пожељан јер ти играчи нуде флексибилност и у игри и при састављању постава на паркету. Њихова способност мултитаскинга, да раде више ствари на паркету и нису специјалисти, има енормну важност у данашњој position-less кошарци.
Други новитет у Обрадовићевом стилу који упада у очи је такозвани инвертед концепт који је апсолутни тренд у данашњој кошарци. Идеја се базира управо на споменутој поситион-лесс кошарци гђе високи играчи могу креирати с врха поста или у пицк анд роллу, или попут бекова могу истрчавати из блокова и шутирати док се бекови спуштају у пост и играју леђима и креирају за себе или друге из поста. Прво се повремено може виђети од Лессорта, а шутирање из блока једна је од основних акција Партизана ове сезоне и дизајнирана је за ЛеДаyа. Спуштање бека у пост паметан је и ефикасан начин на који Обрадовић користи Еџума који је ходајући мисматцх и проблем за већину чувара. Еџум редовито користи такозвану Барклеy кретњу, односно одмах се након пријеноса лопте преко центра спушта у пост и од ту креира за себе или за друге.
Овај Обрадовић је можда луциднији него икад прије. Све оно што је он годинама стварао у кошарци и што је можда била и авангарда, сада је mainstream
За потпуни дојам и још боље резултате ове сезоне у Еуролиги, Партизану недостаје да среди обрану. То је проблем који Обрадовића мучи од почетка сезоне. Заправо, доста лоше звучи податак да Београђани имају најлошију обрану у Еуролиги која прима 120 поена на 100 посједа. Наћи проблеме у тој ementaler обрани није тешко јер их је пуно. У основи, све оно у чему су добри у нападу у истим категоријама су добри и њихови супарници када играју против њих.
Партизан у обрани игра изразито агресивно. Користе искакање на picku, swich и next обрану, играју пресинг преко цијелог паркета, агресивно ротирају и шаљу удвајања. Њихов проблем није приступ ни енергија који су увијек присутни. Проблем је што противник њихову агресиву лакоћом искориштава против њих. Због енергичне обране на лопти тимска обрана им је стално у ротацији што оставља периметар и посебно корнере рањивима. Пуно фаулирају, највише у лиги. У играчком персоналу имају неколико слабих точака које противник може нападати индивидуално или концепцијски.
Успије ли Партизан поправити обрану до краја сезоне, мисија уласка у playoff могла би бити остварена, а нема тренера који тамо жели играти партију шаха против Обрадовића. Обрадовић у модерном врјемену никако није старији господин сиједе косе који се вратио у Партизан одрадити почасни круг да би затворио пуни круг и симболично завршио монументалну каријеру. Овај Обрадовић је можда луциднији него икад прије. Све оно што је он годинама стварао у кошарци и што је можда била и авангарда, сада је mainstream. Па тко је онда бољи играч од њега у тој игри?
