Човек који је дошао главе Тони Монтани у култном филму, Алехандро “Алекс” Соса био је ствар лик. Много немилосрднији и моћнији од фиктивног.
Scarface, култна америчка крими драма и 40 година након премијере интригира. Неке опаске и гестови део су и данашње колоквијалне комуникације. Филм који је као и многи са сличном тематиком желео је да оголи и обесмисли опсукурни свет криминала, али је у ствари постао инспирација будућим криминалцима, пре него коректив који од криминала одвраћа.
Филм је режирао Брајан Де Палма, а сценарио је на Брајаново инсистирање написао Оливер Стоун. Два легендарна филмска тешкаша.
Прича о кубанском избеглици Тонију Монтани (Ал Паћино), који стиже без новца у Мајами и постаје моц́ни нарко-бос. једна је од његових најбољих улога, коју је иницијално инспирисао оригинални филм који су створили Хауард Хокс и Бен Хехт, а Паћина је опчинио римејк из 1932. године, који је био почетна база, на који су се надовезали Паћино и продуцент Мартин Брегман.
Сви су засијали у филму. Мишел Фајфер као отелотворење сексипила тог времена, Роберт Лођа (Френк Лопез), Стивен Бауер (Мани Рибера). Саундтрек Ђорђо Мородера и његове композиције и данас су саставни део музичког инвентара на радију, другим филмовима.
Филм је зарадио 45 милиона долара на домац́им благајнама и 66 милиона долара широм света.
Један лик можда није био део првог ешалона глумаца, али је оставио утисак који је дао посебну ноту филму, и то као епизодиста.
Ко је „Соса“?
Алберт Пол Шенар био је амерички глумац и позоришни редитељ, познат по улози боливијског нарко-боса Алехандра Сосе, који је у Мајами послао армију својих бораца да окончају нарко владавину Тонија Монтане.Ветеран Бродвеја и шекспировски глумац, био је један од двадесет седам чланова оснивача Америчког конзерваторијумског позоришта.
Улога Сосе базирана је на лику из стварног живота Роберту Суаресу Гомесу. Испоставило се да је прави Соса заправо још интересантнији, немилосрднији и моћнији од своје фикционе верзије. Ко је он?
Роберто Суарез може се сматрати архитектом модерног кокаинског бизниса. У једном моменту производио је око 80% кокаина у целом кокаинском тржишту, годишње зарађујући више од 400 милиона долара. Пабло Ескобар и медељинскои картел биле су неке од његових највернијих муштерија.
Суарез је имао флоту авиона, који су превозили пошиљке кокаина из боливијског Амазона у Колумбију, продавајуц́и кокаин по 9.000 долара по килограму.
Суаресова супруга Ајда Леви је испричала да су Фидел Кастро и Раул Кастро контактирали Суареса и Ескобара у јануару 1983. и позвали их на Кубу. Кастро је планирао да употреби дрогу као оружје
против „јенкијевског империјализма“. Фидел и Раул су наплац́ивали милионе долара дневно у замену за покривање трговине кокаином и коришц́ење аеродрома за пуњење авиона горивом.
Министарство дроге
Суарез је био богати власник земље, потомак амазонских краљева гуме, који су били одговорни за потпуно уништење боливијских домородачких племена почетком 19. века.
Седамдесетих година Суарез је контролисао огромна боливијска поља кокаина. Финансирао је и свргавање комплетне боливијске владе, поставивши корумпираног генерала Луиса Гарсија Месу за председника 1980. године, којем је плаћено око милион долара да их остави на миру. Меса је претходно био министар унутрашњих послова, које се међу обичним светом тада звало „министарство дроге“. Уосталом и сам удар назван је „кокаинским ударом“.
Гестапова школа
Суаресов шеф безбедности био је у то време нацистички ратни злочинац, гестаповац који је радио и за ЦИА, Клаус Барби. Познат је и под надимком „Месар из Лиона“, који је лично мучио затворенике, углавном Јевреје и припаднике покрета отпора као шеф Гестапа у том француском граду. Након рата америчка служба га је запослила у борби против комуниста у Боливији, где је саветовао диктаторски режим како да угњетава опозицију, уједно и главни архитекта државног удара.
Био је одговоран за убиство на стотине студената и чланова синдиката широм латинске америке у периоду од 1950 – 1970. Његова приватна армија називана је „вереници смрти“ коју је широм Европе регрутовао управо он, нешто налик Вагнеру у Русији данас.
Баш су му нашли жицу (тада је Америка пристајала на компромис са свима који су били против левице, синдикалних организација, а у корист глобализације, чак и на своју штету јер је тада Саурес извозио трећину дроге Америци). Године 1983. Америка се извинила Француској, због своје помоћи Класу приликом бекства из Француске.
Култна филмска сцена у Боливији
У култној сцени у Боливији са Тони Монтаном у којој Соса захтева убиство новинара, није случајно био окружен политичарима и генералима. Ову сцену је Оливер Стоун пронашао у реалности са мало поетских додатака. Конкретна прича може да се повеже са случајем Орланда Летелијеа, чилеанског дисидента, који је убијен у Вашингтону, могуће кроз неки вид са сарадње са америчком обавештајном службом.
У стварном животу Летелије је јавност упозоравао на америчку инволвираност у државном удару у Чилеу, убиство демократски изабраног председника Салвадора Аљендеа, кога је наследио генерал и диктатор Аугусто Пиноче.
И сама вила вероватно је инспирисана Суаресовим правим домом, велелепном хацијендом Ел Мосqуито у северној Боливији. Поседовао је и војно утврђење у месту Санта Ана дел Yакуми.
Његова породица је поседовала више од 16 милиона јутара пољопривредног земљишта, које је користио за сточарство, пољопривреду и понекад узлетишта. Популарност је стекао градец́и цркве, болнице, фудбалска игралишта. У свом родном граду, провинцији Бени, Суарез је био најпопуларнији међу локалним становништвом и често су га звали „Робин Худ“. Прича ала Пабло Ескобар.
Стекао је популарност и заштиту од боливијске владе и Римокатоличке цркве, које нису претерано улазиле у моралност, док су добијале донације.
Тих осамдесетих прави „Соса“ је имао толико новца да када је његов син ухапшен у Швајцарској и изручен Америци због кокаинских малверзација, Суарез био спреман да плати америчкој влади три милијарде долара и отплати боливијски дуг у размену за свог сина. Све то је било понуђено тадашњем председнику Роналду Регану у писму.
Да ли је имао ривала попут Тони Монтане не можемо да знамо. Његов највећи противник је постала влада која га је по многима и подржавала. Ухапшен је 1988, што је био плод дугогодишњег рада тајног агента ДЕА Мајкла Левина.
Суарес је само седам година провео у затвору, а преминуо је 2000. године као слободан човек. У његовом случају није важила крилатица „злочин се не исплати“. За малу утеху правди, неколико недеља пред смрт за једну телевизију Суарес је изразио жаљење за своје злочине, додавши да је највећа грешка његовог живота што је био умешан у трговину кокаином. Његове жртве и њихове породице тешко да су имале разумевања за ово закаснело покајање.
