Значај лабораторијских анализа је заиста велики. Међутим за већину људи су скраћенице које виде када добију резултате потпуна непознаница. Које је њихово значење и на које се органе и системе органа оне односе?
Иако резултате лабораторијских анализа тумачи доктор, многи би желели да знају шта која од анализа које се раде представља.
Како наводи за портал Н1 прим. др сц. мед. Славица Цимбаљевић, специјалиста клиничке биохемије, лабораторијске анализе имају важну улогу како у поступку постављања дијагнозе болести, тако и у току лечења пацијената, односно при праћењу тока болести и учинка терапије, при дозирању лекова, при одређивању тежине обољења и прогнози болести.
Она истиче да су посебно значајна лабораторијска скрининг испитивања путем којих се болест открива у почетном стадијуму, када се клинички знаци још нису развили, па лабораторијска дијагностика доприноси правовременом започињању лечења и повећава могућност излечења.
Сматара се, каже др Цимбаљевић, да се око 70 одсто свих медицинских дијагноза постави на основу лабораторијских налаза. Лабораторија је посебно важна код стања са нејасним и неспецифичним симптомима, као на пример главобоља, вртоглавица, диспнеа (осећај недостатка ваздуха).
Анализе које се раде када се проверава комплетна крвна слика
Комплетна крвна слика (ККС) је једна од најчешће извођених лабораторијских анализа, каже докторка.
Она додаје да је ова анализа веома значајна јер се користи при процени општег здравственог стања и помаже у откривању разноврсних обољења попут анемија, вирусних и бактеријских инфекција, алергијских стања, малигних обољења, поремећаја коагулације, изложености токсичним материјама.
Докторка објашњава да се комплетна крвна слика одређује на савременим хематолошким анализаторима при чему се добијају бројни параметри које треба добро познавати и тумачити на прави начин.
Скраћенице и њихово значење
Леукоцити (WBC) – бела крвна зрнца која имају улогу у одбрани организма од спољашњих фактора, вируса и бактерија
Еритроцити (RBC) – црвена крвна зрнца, у њиховом саставу је хемоглобин који везује кисеоник и транспортује га кроз организам
Хемоглобин (HGB) – означава концентрацију хемоглобина у крви
Хематокрит (ХCT) – изражава проценат крви који чине црвена крвна зрнца
MCB – представља просечну запремину еритроцита
MCX – просечна концентрација хемоглобина у еритроциту
MCXC – просечна концентрација хемоглобина на литар еритроцита
RDW – мера варијабилности величине еритроцита
Тромбоцити (PLT) – учествују у коагулацији крви, стварању угрушка, заустављају крварење
MPB – представља просечну запремину тромбоцита
„У оквиру анализе ККС, осим одређивања укупног броја леукоцита (бела крвна зрнца) важно је и праћење промена броја подврста леукоцита (неутрофили, лимфоцити, моноцити, еозинофили, базофили), односно леукоцитарне формуле“, истиче др Цимбаљевић.
Неутрофили (Neu) – повећање у укупном броју леукоцита, указује да се организам „бори“са бактеријама, односно да постоји бактеријска инфекција у организму.
Лимфоцити (Lym) – повећање у укупном броју леукоцита је показатељ вирусне инфекције, односно указује на „борбу“организма са вирусима.
Моноцити (Mono) – повећање броја у укупном броју леукоцита је такође показатељ вирусних инфекција, и често прати повећање лимфоцита, најћешће у педијатрији.
Еозинофили (Еpz) – повећање броја еозинофила у укупном броју леукоцита, је показатељ неке алергијске реакције у организму.
Базофили (Bazo) – повећање броја базофила у укупном броју леукоцита, указује на присуство токсичних материја у организму.
Биохемијска анализа крви
Постоји велики број биохемијских анализа, међутим при започињању испитивања или при редовном праћењу стања организма, како каже саговорница портала Н1, користе се биохемијске анализе које указују на основне метаболичке процесе у организму, а резултати тих анализа нам дају смернице за даља евентуална специфична испитивања.
Најчешће су то следеће анализе:
Гликемија (Gly) – представља ниво глукозе, односно шећера, у крви. Концентрација глукозе у крви се одржава у границама нормале деловањем сложеног хормонског система.
Повећана вредност захтева да се изврши додатна анализа крви да би се утврдило да ли се ради о дијабетесу или о инсулинској резистенцији. Снижене вредности гликемије такође имају свој значај, јер указују на степен контроле дијабетеса, као и на постојање неких других стања.
Липидни статус – означава ниво специфицних молекула масти званих липиди у крви, и обухвата одређивање укупног холестерола, ХDL-холестерол, DLD-холестерола и триглицерида.
Холестерол (Hol) – непходан саставни део организма, потребан је за нормално функционисање сваке ћелије, улази у састав ћелијских мембрана, учествује у синтези полних хормона и транспорту липосолубилних витамина (А, D, Е и К). У крви се транспортује тако што се веже за протеине градећи липопротеине различите густине, те постоји више фракција, од којих су најзначајније:
HDL (High Density Lipoprotein) – липопротеини велике густине, имају протективну улогу, тако да што су више вредности HDL холестерола, то је боље, јер овај холестерол „чисти“ крвне судове.
LDL (Low Density Lipoprotein) – липопротеини мале густине. LDL холестерол или „лош холестерол“ те је његово одређивање важно као фактор ризика за коронарна обољења, а посебно код пацијента код којих је дијагностикована атеросклероза.
Триглицериди (Тrig) – су најчешћа врста масти, односно липида, у телу. У организам се највећим делом уносе путем хране, а у мањој мери их производи сам организам. Ако путем хране уносимо више калорија него што сагоревамо, доћи ће до повећања нивоа триглицерида, односно јавиће се хипертриглицеридемија.
Уреа – представља крајњи продукт метаболизма беланчевина, настаје у процесу разградње протеина у јетри у циклусу урее, а излучује се путем бубрега тј. мокраће. Из тог разлога ниво урее у крви указује како на функцију бубрега тако и на функцију јетре, а у одређеним стањима и на функцију срца.
Креатинин (Creat) – настаје као проузвод разлагања креатина и фосфокреатина који се готово искључиво налазе у мишићима. Као такав, он се непрестано ствара, циркулише у крви и елиминише из организма преко бубрега. Када бубрези функционишу нормално, ниво креатинина у крви је константан и зато је он веома добар показатељ рада бубрега.
Укупан Билирубин ( Т били) – примарно настаје разградњом еритроцита (црвених крвних зрнаца). У јетри се билирубин коњугује са глукуронском киселином, а коњуговане фракције чине директни (коњуговани) билирубин, који се екскретује путем жучи у дигестивни тракт, где се под дејством бактеријске флоре у цревима метаболише. Билирубин се скоро потпуно елиминише из организма тако да је концентрација у крви нормално врло мала.
Аминотрансферазе: Аланин аминотрансфераза (ALT) и Аспартат аминотрансфераза (AST) су ензими заступљени у различитим ткивима (срцу, јетри, мишићима). ALT има већу дијагностичку осетљивост за хепатобилијарна обољења у односу на AST и сматра се индикатором паренхималног јетреног обољења, будући да је специфична активност ALT у јетри десет пута виша од оне у срцу и скелетним мишићима.
Алкална фосфатаза (ALP) – састоји се из групе ткивно специфичних изоензима, тако да се у крви налази смеша ензима који потичу из костију, интестиналног и хепатобилијарног тракта.
Најчешћи узрок повишења ALP су хепатобилијарна обољења у којима чак и код делимичне опструкције хепатобилијарног тракта долази до значајног повишења ALP, док вредности билирубина још увек могу бити у референтном опсегу.
Гама-глутамилтрансфераза (GGT) – ензим који се налази у свим ћелијама организма, осим у мишићима, а присутан у крви потиче примарно из хепатобилијарног тракта тако да је активност GGT повећана у многим болестима јетре.
Повећање активности GGT је рани маркер опструктивне жутице. Одређивање активности GGT има улогу у детекцији алкохолизма, праћењу степена оштећења јетре алкохолом и спровођења алкохолне апстиненције.
У којим ситуацијама се ради анализа крви?
Докторка каже да је примена лабораторијских налаза многострука и постоји више различитих ситуација када је неопходно урадити основне лабораторијске аналзе.
– Уколико се ради о редовним периодичним прегледима циљ је да се ураде анализе које ће обухватити функцију најважнијих органа, што се постиже одређивањем већ наведених основних биохемијских анализа и комплетне крвне слике.
– Када се пацијент јави код ординирајућег лекара услед постојања било којих симптома, статистика каже да једна трећина пацијената бива упућена у лабораторију. Тада се раде анализе које доктор процени да је потребно урадити, и обично се такође полази од основних анализа.
– Трећа ситуација је периодично праћење анализа за које је већ утврђено да су ван опсега референтних вредности, као што је повећана гликемија, повећан холестерол, и тада је циљ праћење ефекта терапије коју пацијент узима.
– Одређивање анализа услед потребе за оперативним лечењем, значи у сврху процене стања организма.
– Лабораторијска процена је потребна и при издавању лекарских уверења у сврху запошљавања или процене спобности за одеђено радно место.
„Из набројаног се види колико је широка примена и основних лабораторијских анализа, а када постоји потреба специфичнијег испитивања данас су на располагању више хиљада разних лабораторијских тестова у савремено опремљеним лабораторијама са потребним стручним кадром“, додаје докторка.
Она каже де се могу чути мишљења да се пацијенти сувише често упућују на лабораторијска испитивања, међутим неке велике мета-студије су показале да је стопа пропуштених, неопходних лабораторијских анализа двоструко већа од броја захтева датих са претераном учесталошћу.
„Наравно да је важно изабрати праве лабораторијске анализе које су у датој ситуацији неопходне да се ураде, као и применити одговарајућу динамику исптивања, па ће нека анализа и чешће да се прати, као на пример гликемија која је подложнија промени, док холестерол с обзиром на његов метаболизам и синтезу нема потребе радити у периодима краћим од шест месеци“, наводи др Цимбаљевић.
Колико често би анализу крви требало да раде одрасли, а колико често деца?
Према речима др Цимбаљевић, редовне контроле треба вршити и када се осећамо добро, и препорука је да се раде најмање једном годишње, када се уради ККС и основна биохемија. Уколико из било ког разлога изостане редовна годишња контрола све одрасле особе треба обавезно да ураде те анализе бар једном у пет година.
„Код деце је динамика испитивања дефинисана редовним систематским прегледима које заказују педијатри, а који укључују и потребне лабораторијске анализе, при чему је то најчешће ККС. Наравно лична и породична анамнеза као и клиничка слика могу указати и на потребу чешћих контрола што ће проценити педијатар“, сматра докторка.
Докторка је нагласила да се прегледом крвне слике и основних биохемијских анализа може сазнати постоји ли у вашем организму неко обољење које треба лечити или стање које захтева превентивне мере да се обољење не би развило.
„При тумачењу резултата треба имати на уму и факторе који могу утицати на резултате, као што су ниво физичке активности, исхрана, лекови, стрес, пушење, менструални циклус, недовољан унос воде и друге факторе“, истиче др Цимбаљевић.
Она додаје да је због свега наведеног важно у лабораторију доћи правилно припремљен, по препорукама које је дала лабораторија, а лабораторијске резултате, без обзира што на извештају постоје наведене референтне вредности, треба однети ординирајућем лекару који ће их тумачити заједно са клиничким налазом и резултатима осталих дијагностичких процедура.
