У Јапану их називају „испарили људи“. Они напуштају дотадашњи живот и крију гдје су отишли.
- У Јапану постоји појам „јохацу“ за људе који својевољно напусте дотадашњи живот и сакрију гдје су отишли.
- Разлози су дугови, раскиди, насилне везе, губитак посла и притисак.
- Породице често остају без икаквог одговора о томе гдје је нестала блиска особа.
Промјена посла, раскид или селидба за већину људи значе нови почетак. За појединце ни то није довољно. Желе да оду тамо гдје их нико не познаје и гдје неће морати да објашњавају шта се догодило. За њихове најближе остају празно мјесто и питање на које можда годинама неће добити одговор. Гдје је нестао неко са ким су до јуче дијелили свакодневицу?
У Јапану за такве одласке постоји израз „јохацу“, који означава „испаравање“. Користи се за људе који својевољно напусте дотадашњи живот и скривају мјесто боравка. О овом феномену извјештавао је Би-Би-Си, а њиме се бави и документарац „Johatsu – Into Thin Air“ из 2024. године, аутора Андреаса Хартмана и Арате Морија.
Постоје фирме које им помажу да оду
Одлазак понекад укључује и помоћ компанија за такозване ноћне селидбе. Оне организују дискретно пресељење, а појединим клијентима обезбјеђују и смјештај чију локацију не откривају њиховој околини.
Шо Хатори, који је једну такву фирму основао деведесетих година, објаснио је за Би-Би-Си да је у почетку очекивао првенствено људе са финансијским проблемима. Временом је схватио да се иза захтјева крију и губитак посла, прекид школовања или страх од прогонитеља.
Дугови, притисак и живот који више не могу да поднесу
Документарац „Johatsu – Into Thin Air“ прати неколико таквих судбина. Сугимото се послије банкрота скрива од оних који потражују дугове, док Канда напушта дотадашњу свакодневицу и води номадски живот коцкара. Њихове одлуке повезује жеља да изађу из околности у којима више не виде мјесто за себе.
Аутори филма међу разлозима за нестајање наводе тешке партнерске односе, нагомилане дугове и пријетње. Зато израз „испарили људи“ обухвата веома различите животне приче, које не могу да се објасне само жељом за слободом или авантуром.
Посебно је упечатљива прича Саите, жене која помаже другима да оду. Према извјештају Би-Би-Сија, и сама је раније нестала из дотадашњег живота, бјежећи из насилне везе. Касније је почела да води компанију којој се обраћају људи који желе дискретно пресељење.
Породица остаје без одговора
Док онај ко одлази зна гдје се налази, породица често нема ни основну информацију о томе шта се догодило. У документарцу је представљена и Гото, самохрана мајка која уз помоћ приватног детектива покушава да пронађе несталог сина. Њена потрага показује другу страну феномена, а то је живот људи којима је неко отишао без објашњења.
За њих се свакодневица претвара у чекање. Да ли је особа безбједна? Да ли је отишла својом вољом? Да ли ће се јавити? Без одговора је тешко и надати се повратку и прихватити могућност да га неће бити.
Филм зато прати и унутрашње сукобе оних који су отишли, као и покушаје помирења са људима које су оставили. Нови почетак не значи да су нестала осјећања, кривица или везе са прошлошћу.
Израз „избрисати живот“ звучи као да је довољно промијенити адресу и затворити врата. Ове приче показују колико је таква представа варљива. Неко одласком успије да пронађе сигурност, неко само промијени мјесто на којем носи исте проблеме. А за оне који остану, нечији нови почетак може да значи године без одговора.
(Мондо)
