Београд се одавно попео на водећу позицију понуде ноћног живота, како у региону, тако и у Европи. Многи туристи долазе како би осетили дух нашег града и уживали у добром проводу. Међутим, Београд има дугу историју клубова који су обележили свачији живот и одрастања.
Ово су само неки од њих.
Академија – важно је само да добро праши
Академија, у граду познатија као Демија, један је од најстаријих клубова у Београду. Налазио се у подруму Факултета ликовних уметности у „Кнезу“. Декадама је окупљала ундергроунд сцену главног града. У њој су се могли срести најразличитији људи – од сређених кикотавих девојака које желе да виде шта се то дешава у фамозној Демији, преко окорелих скинса, панкера, уметника и бројних чудака. Често су се могли видети легенде главнога крада као што су Цане из Партибрејкерса, Гиле из Оргазма, Соња Савић, Милан Младеновић и многи други.
Занимљиво је да се тачно преко пута, у подруму ресторана Грчка краљица, налазио клуб Звезда. У њему су се окупљали потпуно другачији људи – дотерани младићи и девојке из елитних делова града. Две стране исте медаље Београда, са презиром су посматрали једни друге чекајући да уђу у свој клуб.
Академија је била позната по свиркама и угостила је нека од највећих имена српске Р’н’Р сцене – ЕКВ, Дисциплина кичме, Партибрејкерски, Електрични оргазам… Чак је и најконтроверзнији хрватски панк музичар Сатан Панонски наступио у њој. Демија је волела добар звук те није дискриминисала ни по којем основу.
Оно што је овом клубу дало ауру јесте мрачни ундергроунд стил и место у којем се уклапају људи који се не уклапају у устаљене друштвене норме. Тврђи звук, уметничко деловање, перформанси који су се одвијали осамдесетих година допринели су да овај клуб постане култно уметничко место и остане важан део историје Београда.
Нажалост, и поред бројних петиција и молби, Академијина врата заувек су затворена 2011. године.
КСТ – Клуб студената технике – Ко није био макар на маскембалу одмах у ћошак
Овај легендарни клуб један је од важних места одрастања многих београдских генерација. Углавном је резервисан за оне који воле живе свирке и алтернативнији звук. У овом клубу одржане су многе сјајне представе, вођене политичке дебате, одржана занимљива предавања и, наравно, приређене неке од најкултнијих журки и свирки у граду. Осамдесетих и деведесетих година КСТ био је место у којем су се одржали бројни важни концерти (као што су наступи Партибрејкерса и Бјесова) од којих су многи и снимљени као живи албуми. Занимљиво је да су почетком рата у бившој СФРЈ у КСТ-у гостовали и хрватски бендови као што је Сеxа која је направила незаборавну свирку 1991. године.
Многи Београђани радују се Предновогодишњем маскембалу на којем се окупљају и старије генерације, али и млади који се тек кале кроз живот. Круже бројне урбане легенде о костимима и реквизитима које су људи доносили. Мртвачки сандук који су носили градом свакако је један од најекстремнијих.
КСТ је и данас место на које излазе стари и млади љубитељи алтернативног звука или омладина која жели да побегне од модерних „ин“ београдских клубова који фурају неки потпуно нови и другачији фазон.
Индустрија – клуб који је пробио санкције у ембаргом окованом Београду и довео свет
Српска електронска сцена исписала је своје поглавље у овом клубу који се 1994. године отворио у подруму Васине 19. За неке ово је било „наркоманско легло које пушта наркоманску музику“, али за многе Индустрија је била место на којем су могли да се искачу и уживају у добром електронском звуку. Ратно време, инфлација, мобилизација, карте за у неповрат изазвали су код младих жељу да побегну од сурове реалности. Границе су се затварале и једина веза са светом постале су плоче електронске музике које су могле да се пренесу. Жељни света, доброг звука, уникатности и бега од популарне турбо-фолк реалности, млади су похрлили у преуређену котларницу Филозофског факултета. Мала група људи, на челу са Дејаном Мирковићем, познатијим као ДЈ С.Т.Р.О.Б. почела је да врти плоче и да пушта техно музику. Индустрија је, заправо, била прво место пробоја санкција које нам је свет увео. Страни ДЈ-еви долазили су у Београд како би пуштали музику. Закључана земља створила је себи другу стварност у овом клубу. Они који су ту стварност живели и данас кажу да је била незаборавна. Зачетник ДЈ-инга у Србији ДЈ С.Т.Р.О.Б. свој последњи наступ имао је у клубу у којем је исписао историју. Индустрија је била препуна. Сви су знали да је болестан и да му је то последњи наступ. На крају је бацио своје плоче у публику. Био је то врло потресан призор. Људи су вриштали пола сата. Неколико месеци касније, Дејан Мирковић потонуо је у мрак и заборав. Нажалост, ни Индустрија више не постоји. Остало је сећање на један потпуно нестваран период, светлу звезду у мраку ратних и постратних дешавања који су кидали нашу земљу и наше животе.
Клуб Нана – убиства, рањавања, Звездин пехар из Барија у млечном ресторану поред БИГЗ-а
На Сењаку, у непосредној близини БИГЗ-а налазио се клуб Нана. Када се отворио, ’82. године био је пријављен као млечни ресторан јер тада није постојала категорија ноћних клубова. Ипак, клуб је био место у које се у почетку улазило искључиво у оделу. Окупљала су се београдска господа и у овај клуб било је тешко ући. Деведесетих година и у овај елитни клуб почиње да долази криминогени миље. Нана се претвара у клуб „од сумрака до свитања“ – место где се укрштају трећа, прва и клупска сцена. Једни бледи и преморени одлазе са посла из гигантског БИГЗ-а, други долазе још сањиви и дремљиви, а екипа из Нане затвара кафану и креће „у лов на врућ бурек“. Убрзо је Нана постала место размене информација и дилова између криминалаца, обавештајаца и полиције. Када би сепареи могли да говоре сазнали бисмо многе одговоре на неразјашњене догађаје, али и оне који су остали далеко од очију јавности, а сигурно су утицали на многа дешавања у земљи. Занимљиво је да је у Нану донет пехар који је Црвена звезда освојила на чувеном светском првенству 1991. године у Барију. Поред тога, у овом клубу организован је уживо пренос америчког напада на Ирак. Чак су набављени и инсталирани телевизори само ради овог „догађаја“.
У Нани је први наступ у Београду имао тада непознат певач Дино Дворник, а који је после остварио завидну музичку каријеру.
За Нану се везују и бројни обрачуни и чак два убиства. Овај клуб обележио је један другачији Београд и раздобље којег мало ко жели да се сећа.
Таш – клуб у којем је Борислав Пекић постао Бора Пекар
Још један од чувених београдских клубова. Налазио се испод трибина ташмајданског стадиона. Таш је био попут ђувеча – у њему је било свега – од спортиста, преко криминалаца, урбаних фаца, стјуардеса и пилота ЈАТ-а, криминалаца, пробисвета и другог „разног света“. Крајем осамдесетих година овде су људи излазили да виде и да буду виђени. У складу са тиме Таш је направио систем сепареа како би се увек знало „wхо ис wхо“ у овоме граду. Постојао је и сепаре над сепареима који је заузимао најважније место – оно са којег се видео цео клуб. Ко би се ту попео у друштвеној лествици овог града, сматрао је да је Београд под његовим стопалима.
У Ташу су се махом вртели клупски хитови. Нешто касније примат је преузела МТВ хит листа.
Легенда каже да је у лето 1989. године Борислав Пекић дошао у Таш да лично види шта се то тамо дешава, а да цео град препричава. У то време у Ташу је био обичај да ДЈ преко разгласа најави неког „уваженог“ госта (који је најчешће долазио из криминалног миљеа, још чешће директ из затвора). ДЈ-ју је скренута пажња на то да је у клуб ушао Борислав Пекић, „највећи живи србин“. ДЈ је, врло вероватно неразмишљајући, или навикнут на дотадашње „познате личностиа“ рекао у разглас:“Поздрав Бори Пекару, највећем живом Србину“. Пекић је, вероватно, пропао у земљу, а ДЈ је отишао право у градску легенду која се и дан данас препричава.
Омен – до зидића два путића
Као и сваки добар излазак у град и клубове, пред крај ноћи време је да се оде на један добар афтер. Зато на крају овог текста идемо у једно од најсимпатичнијих и највољенијих места београдског ноћног живота. Многи „млади маторци“ свакако ће рећи да је то био Омен. Налазио се поред степеница које су повезивале Зелени венац и Обиллићев венац.
Још једном се враћамо доброј старој електронској музици. Омен је место које се везује за сам почетак београдске рејв сцене. У њега се одлазило пре Индустрије или Монда. Често већина људи није ни одлазила даље. Било је и оних којима је Омен била последња и најдража станица вечери. На улазу су се налазили флипери, а у продужетку шанка био је ДЈ пулт. Иако је био поприлично мали, у Омену је увек владала добра и присна атмосфера. Једина мана био је недостатак ваздуха, те су степенице и зидић увек били пуни људи. Ту се могло искулирати, одморити од скакања, појести нешто, попричати, а све уз добар ритам који се чуо из Омена. Заиста незаборавна времена.
